Учитељ

О историји у нашим основним школам 491

рад малишана из приправног разреда: човек носи убијеног зеца. Како би ово казали речима; Човек носи зеца. Ко ће то на песку да напише» Посао предузима П разред. А шта мислите како су то писали стари, стари људи» Да ли словима као миг Деца су у двоумљењу. Овако као мали Хамид — они кад су хтели нешто да напишу, то су они нацртали. Причам им о једној поплави, како је плављена земља и како су људи, ухваћени поплавом, нашли спас на пливајућем дрвећу. Приправни разред доноси комадиће дрва, бацају их у воду и изговарају своје радње. После, и кад није била поплава, они су користили дрва за прелаз преко воде. Најпре једна, па су правили сплав. Сви суделујемо у изградњи малих сплавова. Весело их пуштамо низ Мораву. Доцније су се људи извештили па су направили, дубећи дрва, и чамац. И наши задњи послови тога дана били су: дубљење минијатурних чамаца. Враћајући се у школу весели, распевани, пуни утисака и проблема који ће нас занимати неколико дана, упитам децу који им предмет није драг. „Кад би све било као оно о воденој пари, чичи из Крапине — онда бибило убаво, али кад се пређе на предмете и рачун и читање, све некако, али године из историје“ — заврши мали Саћип свој говор, а сви му другови потврдише то и некако стрепљиво увукоше вратове, ко да године лебде у ваздуху, претећи да их ударе чекићем по глави. „Па ето, оно о чичи из Крапине, па ово данас о сплаву и чамцу и цртању уместо писања и то је историја.“ Деца ме чудно и весело погледаше: поглед њихов откривао је неказану жарку жељу да све из историје овако буде и да се решимо оних тешких година.

Дуго, после растанка са мојим ђачићима тај дан, размишљао сам о напомени малог Саћипа и њеном искреном усвајању од свих другова. Зар у наивној исповести дванастогодишњака Саћипа и плашљивом јадиковању на досадне и убитачне године није било снажне критике поступка којим се пред децу износи градиво некад назване учитељице животаг Некад сам и ја мислио и патио као мали Саћип, — било нас је много; мислим да нећу погрешити ако све ђаке свију школа, у којима се историја изучава напоменутим начинима, назовем бедним метама гњавашорских година, И тада, док сам био узник стрепње пред помолом сувопарних година, често сам давао сам себи реч да ћу, ако будем икад у животу прозборио некоме и реч о историји, то чинити другим начином, супротним и несродним с начином који се свео на низање ђердана година. Некадашња моја патња дневно се преобраћала у одлуку и хтење да унесем у оно што је и мене самог патило једну мрву промене.

Још док сам био ђак често сам наилазио на историјске чињенице, изнете у разним књигама боље и ближе животу, него што сам ја учио историју и често пута сам се питао: зашто ми поред постојања бољег и кориснијег патимо натоварени бременом година сувог низања ратова и подвига. То су биле клице које су у мени изазивале размишљања о промени изучавања историје. Данас сам задовољан кад моји ђаци кажу да много више воле