Учитељ

550 Данило Вукајловић

искуство, кад је у питању неки ђачки иступ, који несумњиво резултира од оног унутарњег врења у младом човеку, које карактерише једну од најзначајнијих фаза у психофизичком развоју

човека, — а које, како рекох, иде за дефинитивним формирањем личности. Оно што сам опажао, и што с данау дан гледам не замерите ми на овој искрености — то је препуткивање или

сасвим погрешно гледање, кад је овај проблем у питању.

Једна од најгрубљих грешака коју васпитачи чине јестеу томе, што се на пубертетни процес гледа као на нешто искључиво физолошко, органско. Цео наш васпитачки посао у томе правцу своди се на обзир да је то арелазни перпод у поменутом смислу, и да у вези с тим треба разумети ону релативно већу живост деце, рецимо од трећег до петог разреда, и то је све. А после тогарг — То се препушта младом човеку као његова лична, интерна ствар. Ако ово некоме изгледа нетачно, — нека ми је дозвољено да поставимо ово питање: Колико је међу нама таквих који би могли навести неки случај — макар и као изнимку да су било од родитеља и старатеља, било од васпитача својих у школи, добили потребна обавештења о значењу пубертетног процеса» — Колико је нас који знамо да је неопходно дати младом човеку обавештења о ономе што се у њему збива, — и још нешто: да је то наша васпитачка дужносте

У место одговора на та питања, рећићу вам кратку исповест о томе како је у том погледу ствар стајала за време мог школовања. Ограничићу се у овом тренутку само на своје лично искуство по овом питању, имајући у виду доживљаје своје из тог периода, који је био више него буран и критичан, ма да то ником у мојој околини није падало у очи. — За све време мог школовања у гимназији ни од једног од својих наставника чак ни од оних најбољих нисам чуо речи: пубертет — доба сазревања — адолесцентно доба. Нисам знао ни да постоји та фаза у човечјем развоју. А кад ме снашло оно унутрашње врење, кад су ме почеле саламати разноврсне и супротне тежње, и кад ме притисло осећање — својствено младићском животу у то доба — да сам изгубљен, да не знам где идем и чега да се латим; кад сам, најзад, поверавао да је она душевна поколебаност 60лест своје врсте, — која ме не знам ни сам откуд и како снашла, — ето у то доба, доба пубертетне кризе и улажења у адолесцентни пориод, ја сам био препуштен потпуно сам себи. Да сам једног дана учинио неку лудост, тешко да би иједном из моје околине, па и оне најближе, пало на ум да тој појави потраже прави узрок. пио ла

Човеку је својствено да тражи ближњег коме ће поверати своје најинтимније мисли и намере. И Хамлет је имао Хорација, без кога би „Хамлетова лудост“ имала несумњиво друкчији исход. Никад, ни у једном доцнијем периоду, потреба за разумевањем од страних ближњих није толико јака и неумољива као у то доба судбоносних унутарњих криза и заплета. Међутим, и то треба нарочито подвући, никад човек није више остављен себи каоу то доба. Психолошки смисао младићких и девојачких дневника,