Учитељ

Деца која се шешко васпитавају 55!

који се по правилу пишу у то време, постаје разумљив само кад се та околност има на уму. Наставници народног језика и књижевности наше у многоме су одговорни за младићка скретања, јер не показују потребно разумевање за бачке литерарне покушаје и саставе, који имају исти значај као и њихови дневници.

Као већина мојих другова ја сам, рекох, био препуштен самом себи не знајући за мисао душевног дешавања у мени. Благодарећи животној случајности, сазнао сам нешто о томе при крају седмог разреда. Сасвим случајно, инжињер један чијег сам сина подучавао, рече ми једном приликом да се ја налазим у критичном и за млада човека веома значајном периоду. Сећајући се очевидно извесних својих доживљаја, рече ми, поред осталог, да често пута у то доба млад човек проживљује бурне унутарње кризе,

али, и то је утешно, сви су ши доживљаји пролазни и доцније се пошпуно заборављају. Од коликог су значаја биле те речи за мене, довољно је кад вам кажем да их убрајам у најмилија сећања своја, и да према човеку о коме је реч осећам изузетну љубав прожету осећањем захвалности, која ће ме, уверен сам, доживотно пратити. То што сам тада дознао, спојио сам доцније са речима Рабиндранта Тагоре, који је приликом свог боравка у Београду у једном предавању изговорио и ове речи: „Бурна младост једнога народа гарантује стишану и сређену старост.“ Те сам речи пренео на појединца, и извео закључак: да бурна, несређена младост у душевном погледу обећава тиху и смирену старост. Другим речима, после тих обавештења, која ми је живот независно од васпитача у кући и школи пружио, извео сам закључак да они бурни доживљаји, које сам по некој нужности у дневник бележио, значе једну пролазну фазу у човчејем развоју, која као таква карактерише живот сваког младог човека. Доћи до овог сазнања значило је указати пут којим ће се овај критични процес што пре и што правилније ликвидирати.

У наставничкој пракси, из повремених разговора са ученицима својим, увидео сам најбоље шта за младог човека значи кад се поведе реч'о одликама младићског живота, о коме васпитачи говоре нерадо и без довољног разумевања. Из тих разговора, као и из писама ученика својих, било док су у школи или после матуре, уверио сам се да у извесним случајевима васпитачи морају повести рачуна о унутарњим сукобима младог човека, које он, по правилу, од старијих скрива, уверен да они зато немају разумевања. Као доказ навешћу један случај, колико карактеристичан, толико и поучан за све нас. Реч је о младићу, који је до петог разреда био ђак наше гимназије. Смем претпоставити да га се многи од присутних живо сећају. Цео случај за нас је утолико занимљивији, што се ради о ђаку који је у вези са пубертетним процесом постао тешко васпитљив. Од петог разреда гимназије није могао даље, и био је присиљен да промени завод. Похађао је шести разред у Сарајеву и пао на крају године. Остао је да понови разред у истој школи (у Сарајеву), али крај свег његовог настојања ђак падау шестом разреду, и губи право на школовање.