Учитељ

552 Данило Вукајловић

Да бисмо уочили значај овог случаја морамо пре свега знати, да је ђак о коме је реч јединац. У разговору ван школе остављао је утисак начитаног и даровитог младића. Уза све то, око петог разреда толико је попустио, да није могао напредовати ниу предметима које је до тада најбоље знао. Имао сам прилике да младића посматрам у кругу његових родитеља с којима сам се добро познавао. Родитељима се не може учинити ни једна замерка са васпитног гледишта, осим то, да би боље било да су имали још које дете. Овако, чињене су погрешке, које су биле неизбежне. Но младић је, као што напоменух, био лепо одгојен. У кући је био пристојан, уљуђен, као и ван куће. На велику и нежну љубав родитеља својих одговарао је великом љубављу прожетом истинским поштовањем. Осећање захвалности према родитељима било је главни мотив, кад је требало савладати неку непријатност, — међу којеје пре свега спадала школа. У то време ја сам био далеко од многих стварних тешкоћа са којима се наставник у средњој школи има да бори. Али, због извесних својих недостатака, средња школа је и тада за мене била проблем. То ми је дало повода да на свог младог пријатеља обратим вебу пажњу, и да себи поставим питање: Зашто овај млади човек коме је природа дала све, који има и друге услове за рад, нема успеха, када је школа у питању. Пратио сам његов рад ван школе нарочито шта чита и како — и дошао до уверења да је он за похвалу у сваком погледу. Упитао сам се после свега: Зар није грех кад далеко неспособнији од њега добијају матурске дипломе, а он, — чија је општа вредност далеко изнад просечног, неће ни доћи до осмог разреда. — У разговору с њим покушао сам да га потстакнем да и сам обрачуна с тим питањем. Успех је био делимичан, тачније никакав. Нисам тада знао за проблем о деци која се тешко васпитавају.

Није ми стало да овај случај расветлим у досадашњем смислу. Оно, поводом чега овај случај помињем, у вези је с пубертетном и адолесцентном кризом.

По осмеху, који је увек био пропраћен једним притајеним болом, а и по неким другим знацима, закључио сам да тај млади и у сваком погледу симпатични човек много пати, и да води ужасну борбу карактеристичну за његово доба и за природу његовог душевног механизма. Знао сам, да је овај процес сложенији, да су потреси душевни јачи, уколико је душевни живот младића, односно девојке богатији. Упоредо са А који овде излажем, пратио сам развој и другог једног младић код кога се онај прелаз из дечаштва у младићство обављао (665 иједног знатнијег унушарњег пошреса. У поређењу са младићем, чије смо одлике истакли, имали сте следећу слику: Први, за школу немогућ; ван школе у свему прави ритер: прожет алтруизмом и створен за подвиге већег ранга; други, — друг његов — у школи један од првих ђака; ван школе у свему просечан: руковођен увек личним мотивима, не улазећи ни у једну акцију која изискује несебично залагање, карактеристично за творачку-социјалну личност већих размера. Оба ова младића преживљавала су један од

НП ЕР