Учитељ

554 Данило Вукајловић

и запустио сам се и у науци, и да ти право кажем и у моралу. У науци сам се готово сасвим запустио, али у моралу нисам могао да се запустим колико год сам настојао. Хтио сам да будем као што су многи други данас тј. да будем гадан у души, да не презам ни од чега, јер то захтева овај двадесети вијек, ако хоћеш да добро прођеш. Ја нисам никад одбацио мисао, ако сам и настојао, да је то криво схватање, да је то највећи гријех, који ипак не може да поднесе свачија душа. Хтио сам да се бацим у вртлог живота, да на све заборавим, па то макар трајало кратко вријеме. Нисам постао онакав каквог сам себе замишљао, нисам могао да поднесем гадости до које на жалост може да допре човечија душа. Нисам могао никад без муке да одбацим свој понос и достојанство. А кад би их и одбацио у неким тренутцима, после бих се горко кајао. После тога би говорио сам себи, да то више нећу чинити, али ипак кад би наступила она страшна малодушност, оно страшно стање, ја бих све одбацивао од себеим говорио бих: шта ми треба све то, чему, за кога; ах не, живићу као и други у садашњости. — Иако сам ја све шо радио, ипак сам тражио некога ко би ме разумио, п који би ме спасио пропасти. Заиста, овакво стање доводи човјека до пропасти, ако то сам не увиди, или ако га неко на вријеме не посаветује и одврати“. – Овим речима, после онога што сам рекао, не треба коментара.

Пре него што наведем одломак или другог писма, молим вас да се потсетите оног кратког излагања основних мисли индивидуалне психологије Алфреда Адлера, нарочито значења осенања инферионости; затим, тераписког покушаја са дванаестогодишњим дечаком који је состао гљуп, о чему је било речи у прошлом предавању.

Одломак из другог писма који наводим гласи: „Ја ти- дугујем неизрециву захвалност што си ме разумио, али то није све. Ти си ми рекао да ће ово моје стање проћи, али када» Да ли ћу ја бити толико јак да све ово поднесем» Не, не мислим. Мени би требао неко који би ме стално држао у нади, који би ме пошстицао на рад, а шо може бшшт само онај који ме разумије. Ти би могао једини то да учиниш. Тебе бих слушао и слушаћу. Ја ћу ти бити послушан ученик, а друго ти и не могу бити него послушни ученик, који те поштује и воли из свег срца. Не знаш колику ћеш љубав учинити и мени и мојим родитељима, који полажу у мене велику наду, ако од мене учиниш нешто, да знам нешто.

Не могу даље да ти пишем, јер се налазим у оном стању, већ знаш, у којем с муком напишем неколико редака“.

За разумевање ових речи, као и за појимање суштине душевног стања овог несрећног младића, потребно је имати у виду признања: „Мени би требао неко који би ме стално држао у нади, који би ме потстицао“ - - - Речи ове показују зашто у наведеном случају није било довољно обавесишшт младића само о значењу његовог критичног стања. Младић је био обесхрабрен у великој мери, и зато је према њему требало применити исти метод