Учитељ

Етика и развишак личности у грчкој класичној лирици 573

ово: „Један страховит логизам држи ме опчињена, и ја не могу да побијем ову премису: сви људи имају право да једу, и ја сам приморан да се покорим свима последицама његовим... Нека се скрха тај стари свет, где је невиност згажена, где себичност цвета, где човека човек експлоатише... ИМ нека благословен буде бакалин који ће једнога дана од мојих песама правити фишеке, и сипати у њих каву и бурмут добрим старицама, које су у данашњем свету неправде можда лишене тих задовољстава на ш5нна, регеа! тицпаца“/5 То није ништа нарочито ново, јер је већ Ананије певао (фрг. 2):

Да неко злата ћуп и мало смокава

закључа с двоје троје људи, знао би

колико смоква више вреди од злата.

Главна заслуга јамбографије јесте у томе што је она с метричком једноликошћу хексаметра, која је износила опште јединство непрекидна приповедања, у исти мах оставила и митску атмосферу епопеје, оборила аристократске догме прошлости и наивни традиционализам старије јонске културе, па се окренула непосредној стварности и тиме отворила нову област доживљавања. У фрг. 5 Архилох пева: „Него потеци с врчем на палубу брзом броду те шупљем бурету извади чеп и рујно вино до дрождине оточи, иначе нећемо моћи чувати стражу не пијући вина.“ Мисао изражена у јамбографији оставила је уске видике конвенпионалног морала, запловила новим струјама, па из бурета разобручене страсти пије вино слободе и борбе за нове личне и социјалне норме. Духовно смела и слободна, произишла из нових политичких прилика, у додиру с непосредном садашњошћу и стварним животом, јамбографија напушта старе друмове епопејске романтике, корача путем којим ће ићи грађанство и народи „отвара велико надметање између реализма и идеалистичке романтике, и од тада то надметање у областима уметничког садржаја, уметничке форме и васпитања овлађује не само грчком него и целокупном западном књижевношћу и културом“) Оснивачи колонија, исељеници, путници, бегунци, пустолови, прогнаници, Архилох и његови последници долазили су У додир с најшаренијим изобиљем облика живота у природи и људском свету, пролазили кроз непрестану Флуктуацију људских односа и вредности, гледали размах и пропаст великих азијских империја и малих грчких тиранида, и зато су могли да ослушкују не само куцање свог срца у различним приликама него им гласове социјалних дубина и да своје старалаштво примакну целом животу људском и, с тим у вези, да за изражавање свега тога створе нове уметничке комбинације. После Ананија јамбографија престаје као посебна лирска врста. Пошто је, заједно с мистиком и тиранидом, завршила своју

улогу у процесу индивидуализације, она прелази у драму као у

78 Јован Скерлић „Уништење естетике“ и демократизација умешности у књизи Писци и књиге МИШ, Београд 1926, стр. 105, 110.

79 дећина-УаћИп, Сезстстће а. сплесћ. ГПегаштг, Ва 1. Те! 1, Мипсћеп 1929, рр. 402.