Учитељ

232

аналима

чини то на тај начин што наставно градиво доводи у везу са потребама живота. Зато настава у народним школама не сме да буде само предавање прописаног градива и не сме да зависи само од тог градива, него мора да је тако подешена да се постигне и васпитни циљ. Ако се хоће наставом и васпитавати пре свега треба да се одреди васпитни циљ, који се жели постићи; онда треба да су наставнику познате склоности и особине детета као и његов начин мишљења и тек на треће место долази градиво које ће наставник сам или у споразуму са децом одабрати и са њима обрадити, а да се дође до жељеног успеха. У народној се школи стручно знање не предаје и не развија се стручно мишљење; развијање стручног мишљења задатак је стручне наставе. Дете основне школе није телесно нити душевно толико развијено, да би се могло интересовати за стручна питања. Ово дете мисли природно и сасвим природно посматра ствари и догађаје око себе, његово мишљење и гледање на свет се разликује од мишљења и гледања на свет ученика стручних и виших школа, који већ почињу да донекле и стручно мисле и гледају на ствари око себе.

Зато свака школа треба да према душевном и телесном развоју своје деце и према ступњу њиховог мишљења, и најзад и према своме наставном програму, греди вишем циљу, који смо овде одредили, наиме: да васпитном наставом спрема омладину, да она хоће да стави све своје снаге у службу друштвене и народне целине у сврху подизања морала и унапређења народне културе, а с тим и подизања здравог подмлатка.

Пошто сваки народ има свој нарочити развој и показује своје нарочите склоности и особине, а задатак је народне школе пре свега тај да својим образовањем и васпитавањем сарађује на подизању здравог народног подмлатка то ће бити потребно да се сваки наставник и васпитач што боље упозна са главним 0особинама душевног живота југословенског народа. Треба наиме да се претпостави да сваки појединац наследи нешто од особина племена коме припада, које се могу под разним условима и ути: цајима и различито развијати и испољавати али које ипак не могу затајити своје порекло.

Југословенски народ већим делом припада динарској раси. Утврђено је да и становништво северозападних предела, које се развијало у додиру са алпинском расом, и становништво северних и источних предела, где се мешало са предње-азијском расом, показује релативно највише особина динарске расе.

Тако познато је да се душевни живот динараца одликује великом моралном и интелектуалном снагом, јаким посматрачким даром и знатном природном интелигенцијом. Динарци имају дар за уметност нарочито за музику. Јаких су нерава, живога духа, осетљиви и поносити. Под неповољним утицајима ове се особине могу испољавати као воља за тучу, као претерана осетљивост и напраситост, али и ово се не појављује без изразите добродушности. Искреност, веселост и радост у вези са радозналошћу изазивају склоност за претварањем у говору и кретању, отуда