Учитељ

261

ee E. СПЕКТОРСКИ: О социјалном питању

Социјално питање је толико старо колико и човечанство, јер где су људи ту је и друштво, ту је и социјална веза, а ту је и питање о томе како да се изгради друштво и ојача веза удруживања. Типични одговори или, тачније, типична постављања питања могу се сврстати у три категорије: доместикацију, цивилизацију и социјацију. Доместикација тражи решење у породици, цивилизација у држави, социјација у друштву. Доместикација чини човека породичним чланом, цивилизација грађанином, а социјација савезником и другаром. Ова поступност је и систематска и генетичка. Породичност, грађанственост и друштвеност укратко изражавају историју социјалног питања од старине до наших дана. Међутим, то не значи, да са појавом грађанствености ишчезава породичност и да ово двоје ишчезава са појавом друштвености. Свако ново искуство придружује се уз раније, које продужава своју сопствену еволуцију. Зато и у наше време, које се специјално карактерише огледима социјације, ни изблиза нису исцрпљене ни породичност, ни грађанственост. V3 status familiae и status civitatis caMO ice JoJaje status societatis.

1. Доместикација

Дакле, историја социјалног питања почиње са доместика цијом, буквално речено, са преобраћањем човека у домаће биће. За неколико хиљада година историског живота људи су релативно утолико успели у овом погледу да су у томе склони гледати натуралну појаву природе; иако имају дубоки корен у природи, људи су у значајној мери творевина културе. Бифон је сматрао за најкрупнији успех припитомљавање коња, преобраћање њихово у домаћу животињу. Али још крупнији успех је било припитомљавање човека и преобраћање његово од дивљег створа, који ништа друго не признаје осим свога егоизма, у домаће биће, које је везано социјалним везама породице. Уистини, херојски напори непознатих стваралаца овога културног успеха, тако исто као и творачки геније изналазача првобитних камених или гвоздених оруђа нису се одржали у памћењу познијих поколења, која спадају у доисториску епоху, и обавијени су поетском маглом. Егзактна историја прихвата доместикацију, тачније, њено оснивање, као већ свршену чињеницу и прихвата је као прву појаву природе од које почиње даљи културни рад. На пример, такво је Аристотелово гледиште, који сматра породицу или савез домаћих лица за природну основу свакога друштва.

Стари Грци и Римљани дуго време су постављали и решавали социјално питање у тесним за савремену свест границама доместикације, савеза домаћих лица, породице, која се често разгранала у читав род, у сродничку задругу, чак у племе. Како је показао Фистел де Куланж, античке религије биле су изграђене на породичном култу, тј. на освећењу и чак обожавању доместикације. Као што се види из етимологије ових речи: фратрија,