Учитељ

герусија, патриције, сенат и држава се тако исто изграђиваху на породичним начелима. Држава се изједначавала са раширеном доместикацијом. Држава је била отаџбина, земља отаца, патрија. Отаџбина се појимала као дом. Порекло државе се објашњавало синојкизмом, спајањем домова. Грађанство се схватало као политичко побратимство. У Риму, у то време, за правог грађанина се сматрао само отац породице, рагег Тапшаз5. Кратко речено, дом се сматрао за праву социјалну ћелију. Зато се социјални проблем често. ограничавао на вођење домаће привреде, на оно што су стари Грци звали економија. У том смислу су и стари Римљани дуго схватали рег зосјега5, зосјан5. Овидије је називао породичну љубав социјалном (оста 5 атог). Код римских правника жена се звала зосја ге; пштапае агаие Ффутае.

У узаним границама породичног савеза социјално питање решавали су класични народи више или мање успешно, тако да се ми и сада често обраћамо њима за обрасце породичности. Истина, антички свет је преживео не само величину, већ и пад породице. Утолико су и биле јаче успомене о већ постигнутим успесима доместикације. И уколико се социјално питање постављало у њеним границама, утолико се проблем сводио само на препорођај породице, на редоместикацију, чему је стремило римско законодавство, а у ХЛХ веку Ле Пле.

Као што је наглашено, у античком свету се на доместикацији градила не само породична, већ и државна заједница. Још Платон је сматрао за идеалну државу савез од 5040 породица. Али доста рано породичну државу је стала да потискује цивилизована држава. Међутим, то никако не значи да су се за увек прекратили огледи решавања државног питања и на породичним начелима, на доместикацији становништва јавном влашћу. Напротив, са крајем античког света такви огледи су се обновили са новом силом и славом. Европске монархије врло дуго су иде: олошки изграђиване на породичности. Глава државе се сматрала оцем, Гапдезуајег. У ХМГ веку Боден гледа на државу, као на правно управљање многим породицама. Босије је учио: Гашоге гоуаје езр рагегпеће. А енглеска публицистика ХУП века још је бранила политичку доместикацију и патријархалну државу. Русо је ово исмевао. Међутим, још за време француске револуције породично схватање државе није ишчезло чак и у њеним активним радницима. У јуну 1789 год. један депутат (Вашу) је узвикнуо: се јошг гепа ја Рапше сотрлјеје. Лаплас је тврдио, да слога народа односно заједничког мердијана преобраћа народе у једну велику породицу. Прокламајући, поред слободе и једнакости тако исто и братство, револуција се концентрисала не само да преуреди државу на начелима грађанства, већ и да је још загреје неком сентименталном фамилијарношћу. Зато је Балзак грешио тврдећи, да је секући главу Лују ХУ!, револуција посекла главу тако исто и свима оцевима породица и да је тако коначно искоренила сваку породичност. Још у ХТХ веку немачка теорија кнеза и земље (РагзЕ ипа Гапд) и с њом сродна патријархална теорија руских словенофила решавали су проблем државе у духу породи“ ности. У Француској Ле Пле је гледао у породици основу др-