Учитељ

= 563 жаве. Више или мање све народне химне прослављају у држави отаџбину, лепу нашу домовину, |узеп hiem.

Међутим, принцип политичке породичности се изопачио и у“ многоме разложио чак и у монархијама. Политичку доместикацију потисла је цивилизација.

9 Цивилизација

Још антички свет је покушавао да реши социјално питање у границама државе путем прелаза од политичког патроната на цивилизацију. Држава се тада разматрала не толико као систем породица или савез отаца, колико као укупност грађана (сау а), која је везана заједничким јавним делом (res риб!са). Грађанин је био отац. Али таквим грађанским правом, а понекад чак и са већим јавним правима користио се и син. Грађанственост је била шира од породичности. МИ палестински јудејац апостол Павле пред римским форумом поносио се звањем римског грађанина. Јавиле су се нарочите политичке врлине, врлине цивилизације које се поклапају са породичним врлинама. Грађане је ујединило јавно дело, јавно право, јавно спасење: salus publica suprema lex. Tako се добило политичко друштво чији се обим ширио све више и више, тако да се образовала чак космополитичка, а по тадашњим појмовима светска држава. Држава, која се састојала од грађана, називала се друштвом и сматрала се за нарочиту врсту успешног решења социјалног питања. Цицерон је прослављао civium beate et honeste vivendi societatem. A „Етимологија“ Исидора Шпанског објаснила је: стуба езе ћопипшт тш идо societatis vinculo adunata.

Tako је започела историја цивилизације у Европи, у средњем веку мало је увенула, у епоси ренесанса опет оживела и достигла апогеју у време француске револуције, која је ширила политичко друштво грађана (сКоуепз). Волтер је писао, да је Француска дуго време била варварска и да је само у његово време лочела да се цивилизира. Фурје је учио, да се Европа од његовог времена налази у стадијуму цивилизације. А Француска академија унела је реч „цивилизација“ у свој речник 1885 год.

Са разним техничким усавршавањима такво друштво и до сада продужава традицију античке цивилизације: мноштво (епе Мепсе, како је учио Кант) грађана, који су потчињени јавној власти у име сувереног јавног дела. Традицију продужава и савремена демократија. За време светског рата, Французи су често тврдили да се боре за цивилизацију против варварства. Немци су пак тврдили, да се они боре за организацију и културу. У суштини овде није било принципијелне супротности. Организација коју је тако истицао Оствалд, првенствено се схватала као политичка. И култура се пре свега претпостављала као политичка. А политичка култура и јесте цивилизација. На тај начин водила се борба беспримерна по жестини између две цивилизације. М то служи као најбољи доказ, да цивилизација још не решава коначно социјално питање.

Исто не решава и Вилзонова формула „демократија против аутократије“, која је требала да замени последње остатке јавне породичности пуном цивилизацијом (грађанственошћу). Разуме се,