Учитељ

да се смисао савремених демократија у томе и састоји, да се на грађански, политички и економски начин живота распростране принципи цивилизације који организују друштво као мноштво појединих грађана, који су слободни у искоришћавању приватних и јавних права, који су једнаки пред законом и који се покоревају државној нужности. Главни принцип такве демократије је једнакост грађана као јединки. Али због тога само она не може у потпуности да реши социјално питање, јер збир јединица не чини друштво. Формална једнакост никако не искључује фактичку неједнакост, па се у савременим демократијама неједнакост преобраћа у савез плутократије и демагогије. Није случајна та окодност, да се поступно грађанска и политичка демократија потискују т.зв. социјалном демократијом за коју је стварно сарадништво важније од формалне једнакости.

3. Социјација

Нови одговор на социјално питање, или, можебити, само његова нова поставка, може бити социјација. Она тежи да спроведе у узајамне односе људи начело друштвености, које се разликује од начела породичног и грађанског и које се своди на солидарност и сарадништво свих чланова сваке животне заједнице основане не на принуди, већ на пристанку. i

Проблем социјације јавио се релативно доцније, када су више или мање исцрпљени сви социјални ресурси доместикације и цивилизације, а социјално питање је ипак остало нерешено. Антички свет био је доста равнодушан према социјацији. Сва његова социјална енергија, готово без остатка, трошила се на породичност и грађанственост, на организацију породице и државе. Та социјација, коју уочавају у Платоновој „Држави“, то не оповргава, већ напротив потврђује. Римљани су знали за приватно право и обрађивали су класичну јуриспруденцију доместикације. Знали су они и за јавно право, које је постало класична јуриспруденција цивилизације. Али, они нису знали за социјално право. Чак стојици нису ишли даље од цивилизације, истина светске, не само космополитичке, но чак и космичке.

Почеци социјације јављају се у средњем веку у виду друштвене, корпоративе самопомоћи. Али ови први ластири друштвености били су пригушени принудном државном доместикацијом, политичким апсолутизмом, који је после уступио место царству цивилизације. Само у ХЈХ веку у пламену овога царства поникао је са необичном оштрином друштвени проблем. Наиме овај проблем је и назват социјалним питањем у правом смислу те речи.

Проблем се сасвим природно појавио. Стара патријархална или братска породичност била је врло егоистичка, затворена („мој Дом, мој катанац“) и ситна да би постала средиште савремене животне заједнице. Ни политички ни економски патронат никога није задовољио. Нова цивилизација је створила лемократску грађанственост, тј. мноштво формално једнаких грађана који се слободно такмиче у личном, јавном и економском животу. По теорији, ово је морало дати социјалну хармонију. Али је на пракси довело до борбе класа па чак и грађанског рата са тенденцијама