Учитељ

браћу и учинио је од хришћанства свеопшту и јединствену религију; у овој околности он је предлагао оно, што је Ф. Ј. Штал назвао „дистрибутизмом“. Али се после овај социјализам проглашава за утопистички. К. Маркс се постарао да искорени сваку везу социјализма са хришћанством и принципијелно му је дао антихришћански карактер. Добио се нови социјализам, који се претенциозно назива научним, ма да у правој науци ниједна теорија, чак ниједна аксиома не може да претендује на изузетну и коначну тачност. Теориска основа таквог социјализма је пре свега материјализам, који тврди да изван материјалних брига нема и не може бити ничега стварног и чак ничега што постоји у људском животу. Такав социјализам без икаквих изузетака све оцењује радом, али не стваралачким, пуним радости, индивидуалним радом уметника, већ принудним, равнодушним и анонимним радом мускуларног радника у фабрици, радом који се мери сатовима. Како је приметио Ж. Сорел, социјализам је филозофија руку, а не филозофија главе. Затим се развија учење, да све зло не долази од тога, што се производи мало економских добара, већ, напротив, од тога што се производи врло много. Из овога следује природно позивање на толико на повећање производње, колико на расподелу и употребу већ произведених добара. Ово позивање се оснива на учењу о борби између класа, борби која се исповеда и проповеда, о борби беспоштедној и непомирљивој. Апотеоза свега је диктатура пролетаријата, тј. самоопредељење класе са скоком у царство слободе и читавим низом других, делом феричких, делом есхатолошких ефеката који потврђују познату примедбу да социјализам иако није религија ипак је продукат социјалне митологије.

Најзад долази комунизам, овај законити син социјализма, који се разликује од свога оца тиме, што место принудне производње нових економских добара мисли највише о принудној расподели старих добара, па му техника апсорбује сву пажњу и до праве расподеле обично и не долази. Место увођења комунизма добија се власт комуниста. Место увођења комунистичког друштва добија се диктатура дружине комуниста, који паразитски експлоатишу раднике и трудбенике. Прокламована интернационалност се своди на ојачање међународне дружине која се напослетку клања капиталу и служи капиталистима, јер „практични комунизам је највернији слуга крупнога капитала који се њиме уме одлично да послужи".

Таква су савремена, како се сада изражавају, схватања социјалног питања. Идеологија савремености је сиромашна. Немогуће је учвршћивати социјалност проповедањем класне борбе и немогуће је очекивати високих врлина од проповеди неограни“ ченог материјализма. Може се поткопати и обалити вековни храст. Али то још не значи ископати темељ за величанствену зграду са дивним надградњама које циљају до небеса. Социјално питање је врло осетљиво питање и оно се може једино решити на начелима: солидарности, сарадништва, узајамне помоћи и праведне расподеле духовних и материјалних добара. Али то тражи другу студију, која прелази задатак овога чланка.