Учитељ

НР__РБНЕНННЕННЕ-—- РЕН.

или оном девојком. Тада им је машта необично разиграна, и они се договарају да један другоме буде девер или „младожењски момак“. (Видети чланак: „Узроци дружења сеоских младића“ од г. Нешића, Учитељ, април-мај, 1936 и чланак: „О побратимствима код сеоских младића“ од Љ. Бајића у књизи Душевни живот сеоске младежи од С. Поповића и сарадника, Београд, 1932). Када пођу некуда, замишљају да су они најбољи и да „све живо“ у њих с дивљењем гледа. Дванаести младић (17; 1): „Кад ми пођемо, а обучени смо како један такој и други, све девојке у нас гледав“.

Њихове мајке се поносе њима, и често могу да се чују узвици: „Слатки моји! Гле ги: кај један!“ Оне такође сматрају своје синове за најбоље момке у целом крају и предвиђају им дивну будућност: обојица имају да се ожене „мирашчикама“, да буду најбогатији не само у селу но у општини или срезу. „Неће да има кај њи у цел наш срез!“

Младићи у доба пубертета осећају јаку потребу „за другара“, јер онда налазе да имају много да говоре о себи, а немају коме. Старија браћа их не разумеју и смеју им се називајући их будалама, блесоњама и др. (Упоредити с чланком: „Узроци дружења сеоских младића“ од Г. Нешића, Учитељ, април-мај, 1936) Младићи онда налазе коме да се повере, а то је друг. Њему смеју да кажу све; могу и да се исплачу један код другога. „Е волим овога Божу зато што никад никоме неће ништа да каже. Кад кажеш њему — кај у земљу да га закопаш“ (Четрнаести младић од 19 год.) Петнаести младић (од 18;9) каже: „Што другару смем да кажем, то не смем никоме. С њега смем слободно да разговарам од све“.

У крају, који испитујем, младићи се жене врло рано. Њихови родитељи тако хоће и, ако се буду одупирали, ови их приморају. „Да имамо бар једнога радника више“, кажу они. Да би се нашла што боља девојка, потребно је да младић буде „чујен“, „угледан“ и „мочан“. Да би то постигли, треба да су добро обучени, да иду на свадбе, саборе и друге скупове и да су добри „каваљери“ и играчи у колу. Родитељи чине са своје стране све што могу: купују „цивилна“ одела, ципеле, шешире и др. шаљу их „по сабори“ и на све друге свечаности где могу да дођу до изражаја и где могу да буду запажени. Сами младићи увиђају да је главно средство за придобијање девојака: „каваљерство“ и играње кола, па се труде да их стекну. Ради тога се удружују, најчешће двојица, „јер трећи је ђаво“, увече одлазе у штале, воћњаке или које друго скровито место. и уче се да играју. На саборима или свадбама прво се хватају у коло у средини, а доцније, кад постану добри играчи, воде и коло. „Кад ја и мој другар играмо, стално се зна: један води коло, а други држи крај.“ (Шеснаести младић од 20 година.) „А искида ми неки Коло, тешко си га њему! Да не пође куд кућу — има да га смлави кад га удари (мисли на друга) а јак је кај земља“. О своме другу прича весело и срећан је што може да га похвали.

Понеки младићи, из жеље да постану „угледни“, да умеју да играју, склапају другарске везе с младићем који је „личан и који је савладао технику играња. Али њихово другарство није

24%