Учитељ

978

аљелинтивиивин њи иинеииависилвилииннвенгаисиисевРВ винил

од Мију, и он је момак — има 17 год. С њега заједно свуд идемо и на свадбе и на саборе, да га мало прошеретим. С њега сам и Митин бостан покраја. Ја отиднем у колибу, па замајујем Л. (то је Митин син) а Мија покида све најбоље лубенице“.

У овоме крају момци и девојке сматрају крађу за врлину. Па се младићи, обично „момци за женидбу“ удружују и иду ноћу од бостана на бостан и колико могу покидају, а што не могу поломе у њиви; згазе, или у јесен иду из винограда у виноград и краду грожђе. Један младић: „Морам да спавам ноћас у бостан. Из Л. иду момци — цела банда — по бостани, па можда ће дођев и у мој. Кажу: „Ми идемо, откинемо куче (пса), ако изиђе неки, један му затвори очи и држи га, док покидамо, а таг му вежемо очи с нешто, па отиднемо.“ Ал ја нећу да изиђем, но ћу пушку, па у ноге“. Овај младић је даље причао да се ова „банда“, доцније растури, јер се „испосвађају због нечега и онда све испричају што су радили. Ови се момци обично те јесени и ожене, и од другарске „банде“ ни трага више.

Младићу земљораднику потребно је добро одело. Он одлази кројачу и седи код њега све дотле док одело не буде готово. „Треба да проба на мене“ — каже родитељима. Ако се деси да је кројач „момак“, онда седећи целог дана заједно почну да причају постепено и о себи, прво са страхом да који од њих не ода коме другоме, а доцније све су приснији, па и оно најтајније, кажу један другоме. Такви младићи стварају другарске односе. Кројач ће у будуће да шије одело за свог друга боље него за друге „момке“, а овај ће долазити, кад се преради у пољу, кројачу, да причају, те да му није досадно. Њихово другарство траје све дотле док се младић земљорадник не ожени. А кад се ожени; мајстор за одело више се не бира. „Не ћу д'идем на гледање с њега“ каже рано ожењени сеоски младић и носи одело које му скроји који сеоски „абаџија“, јер он је редовно јевтинији од правих кројача. (Младић 17;8, ХХ.).

У овом се крају много пије. Пије се и на свадби и на слави, на крштењу, на каквом било весељу, па и у жалости: на пратњи. Све ове приредбе не могу да буду без момака и девојака. Ако је свадба, треба да изнесу саборник, слава, да носе колач у цркву; а ако је пратња, да изнесу покојника и поставе у кола. Онда, у свим овим приликама, морају да пију: за здравље и срећу младенаца, за срећну славу и да да Бог и „догодине“ да се слави, да су здрави ови што су остали итд. Тако се „благосиља“ поред неколико чаша, а доцније чаше се „претурају“ и без: „Здрав си!“ Младићи, који се редовно налазе на оваквим скуповима, склапају „друство“ и иду свуда где има да се пије. Они не маре за коло, саборе, али, када се добро „наките“, онда излазе и играју напред: воде кола, кидају кола, праве „џумбусе“ и „кавге“, па понекад дође и до батинања. Осрамоћени младићи одлазе у страну; спремају се за освету; али је не извршују одмах, већ чекају згодан час.

При ступању у „друство“, бирају се они младићи који могу добро да пију. Младић од 23;:6: „Не дружим се ја са свакога, но само с онога куј ће мене да носи, а не ја њега“. (Двадесет