Учитељ

гући објект љубави, да није његов отац, узевши је за жену, прекинуо здраво и природно решење те дечије љубави. Приморао га је да своја осећања уништи односно потисне у несвест, јер су она постала забрањена и ружна тиме, што је она постала његова маћеха. Будући да је отац виновник тих његових рушења осећања, то се његова мржња (разуме се несвесна) окреће против оца; он одбацује очево над- Ја, а са њиме и цели социјални поредак. Тај случај би се могао на тај начин лечити, што би неко пре свега примио на себе улогу оца (учитељ или неки старији рођак), чије над- Ја би то запуштено дете примило тиме што би се из љубави према њему са њим идентификовало, те са тим над- Ја примило и његове социјалне принципе. Ако би оно анализом било обавештено о узроку своје запуштености и о својој љубави према маћехи, онда ништа друго не би стајало на путу његовом даљњем правилном развићу и васпитању. Други случај нам илуструје један сасвим други тип запуштености детета, који се, разуме се, и друкчије лечи. Ради се, по причању Ајхорна, о једној девојци, која је укравши из куће рубље за време док јој је мајка лежала на умору, продала га и отишла да се забавља. Дошавши кући затекла је мртву мајку. Од тога доба стално ју је мучио један сан у коме јој се појављивала њена покојна мајка и давила је, из ког сна се она будила тек онда, кад је већ била мртва уморна. Уз то је волела да плаши другу децу и реметила је ред у школи. Анализом је утврђено да је тај сан последица те радње. Кад је то дете психоанализирано и када му је било објашњено да је то његово дело, истина, ружно, али да му се опрашта, оно је престало са својим асоцијалним понашањем и изгубило је патолошке снове.

Та врста запуштености из моралних разлога (како каже Ајхорн »Меггесћег аџз Могај«) већ се приближује болесним случајевима, који се морају лечити и за које, према томе, кажњавање уопште не може доћи у обзир. У свим тим случајевима, дакле у случајевима грешења из неког психолошког сукоба или због болести, узрок грешења је последица недовољног и непотпуног развитка. Грешење је тада последица једног делимичног заостајања у развитку, које може да има најразличитије узроке. Последице тих узрока не могу се отклањати ни казнама ни придикама (речи, опомене, укор) него психоанализом и стварањем такве животне ситуације, у којој ће се детету пружити могућност да путем доживљаја надокнади и омогући развитак. На тај начин ће се отклонити душевни јаз и расцеп личности, који је услед тога настао. Кажњавање здраве деце, дакле, психоанализа не забрањује. Она га шта више препоручује у извесним случајевима. Али она се не задржава на томе, него испитује психолошке последице појединих начина кажњавања. Даље, последице претераног кажњавања или кажњавања садиста или рђавих педагога. Она испитује последице кажњавања деце која греше из неког душевног конфликта или перманетног душевног поремећаја и за те случајеве забрањује казне као потпуно неефикасно средство васпитања. Место кажњавања препоручује један систем васпитних мера и душевне хигијене, који има за циљ, пошто се