Учитељ

ванинининиинннлнитилинитнниинРИииЕ и

ушла је у ХХ век с богатим наследством, које су дали радови Ушинског, Пирогова, Толстоја, Рачинског, бар. Корфа Бунакова, Стојунина — с нејасном али живом идејом целосног васпитања, с дубоком вером у научни преображај школског рада и с великом енергијом.

РУСКА ПЕДАГОГИКА ДО 1917 ГОДИНЕ

5 3. — Онај ко хоће да се снађе у томе шта је створила руска педагогика у ХХ веку и да схвати унутрашњу дијалектику руске педагошке мисли тако усложену страшним потресом који је нанела револуција 1917, тај мора у почетку да се упозна с главним правцима педагошке мисли који су се развили у току ХХ века као и с основним темама којима се у то време бавила педагошка мисао.

У суштини можемо разликовати три правца у руској педагошкој мисли: 1) педагошки натурализам у његовим различитим варијантама, 2) педагошки идеализам и 3) религиозно педагошки правац.

Педагошки натурализам је разним путевима везан с филозофском мисли ранијих деценија и целокупан је прожет вером у природу детета и вером у могућност рационалазације педагошког рада. Руски педагошки натурализам има двојаки корен: први, у просвећености, у теорији прогреса, у утопистичкој вери у преображавалачку снагу васпитања, други, у религиозном клањању пред природним дечјим даровима, у вери у чудесне снаге дечје душе, у непотребност и штетност сваке регламентације педагошког рада. Мотив просвећености и мотив слободе, вера у прогрес и вера у стваралачке силе дечје душе ослобођава педагошки натурализам у Русији од узаности позитивизма и он је пре полупозитивистички, као што су полупозитивистички били многи општи системи, који су се клонили натурализму, а временом и материјализму (Херцен, Чернишевски, Писарев, Кавелин, Михајловски и др.). Под кором натурализма сазревало је у нас увек много правога идеализма, који само није налазио свој адекватни израз Смишљен и филозофски свестан педагошки идеализам — осим Ушинскога (у ЖМХ веку) — ми налазимо у ХХ веку само у неколико писаца.

У педагошком натурализму, адекватно његовим двојаким изворима, налазимо два главна правца: 1) научни правац и 2) правац везан с идејом „слободног васпитања". Други првац називаћемо условно, романтичким натурализмом и поделићемо га у две струје: полупозитивистичку (Венцељ и др.) и религиозну (Лав Толстој и његови следбеници). У линију натурализма улази и сва совјетска педагогика, али се њене особине не исцрпљују моментом натурализма. Совјетска педагогика покушава да буде синтетичка, тј. целосна и то јој донекле полази за руком, али само зато што она држећи се основа марксизма и материјализма, у виду контрабанде усваја црте романтизма чак и идеализма. Из реченога излази следећи план нашег излагања: