Учитељ

29 2 титан ен аиарвнвииеиии мирни енг акцената ЛЕРИ ЛЕДЕНИ ПРЕНЕТЕ развитак човеков није просто продужење развитка, дакле није развијање првобитне активности. Већ културно и културно-историски развитак човеков се према природном развитку показује као нова категорија. А културни развитак је могао наступити само с првом појављеном мишљу, с правом идејом и речју. С овом је учињен први скок на степен логоса, и с тим је човек напустио царство животињског света, те учинио и први корак на оснивању новог царства, царства духовног живота.

Отуда васпитање само има везе, али нема и заједничку област с првобитним развитком, с недиференцираном активношћу. Оно има своју засебну област: област развитка културнога духа и живота. Зато наука о васпитању припада филозофији културе, а нити се култура духа одн. васпитање нити филозофија културе, која је једним својим делом наука о васпитању, заснивају на првобитној активности. Стога се васпитање у првом, вишем смислу мора разумети и изводити у смислу више, појмовне активности. (Оно се не може и несме посматрати искључиво са једнога краја, а најмање са доњега краја, „одоздо", са стране првобитне активности, ма у коме виду је ова показана. јер оно што је чисто природно, ниуколико културно, то није васпитно.

Напротив, васпитање треба испитивати са оба краја у исто време, т. ј. повезујући противне његове крајеве и стране, и то гледано „одозго', са стране културнога духа и живота. Но зато само васпитање се мора почињати с противнога краја, полазећи „одоздо“, те нижи елементарни васпитни течај мора претходити вишем течају васпитања културнога духа, у средини културнога живота, ма кога степена то било. Васпитање овога другог, вишег течаја несумњиво стоји на логичкоморалистичком гледишту свога испитивања и провођења. Међутим, васпитање у нижем смислу, које није васпитање у правом и пуном смислу те речи, наслања се унеколико на првобитну активност, која је без истините интелектуалне подлоге, те има посла са управљањем слепе воље. Јер првобитна слепа активност мора показивати и слепу вољу, којој тек развијени разум чини „чуло'' вида. А слепа активност, вођена васпитањем, т. ј. вољом васпитача и васпитне или животне управе, вољом једне заједнице, управо је без праве воље, јер је без разумног смера. Таква се она показује све до доношења појмова. у свест и свет, до постављања разумних сврха вољним радњама, до појмозне моћи избора мотива и разложних одлука. Све дотле се показује недовољно диференцирано стање човекове свести, које је у основи и поглавито чулно-емоционално, док је интелектуална активност духа за то време углавном изражена радом чула и чулне маште. Тек

С вишим развитком наступа изразитије диференцирање духа, чиме је условљено и право васпитање,