Учитељ

2. О ВОЉИ ПО КРОЧЕУ

Наступањем диференцирања првобитне активности, с тим и васпитања, постаје изразитија и разлика излеђу теориског и практичног акивитета, Теориском формом, говорећи по Крочеу, човек почиње схватати ствари и догађаје, и док их практичном формом хоће да измени. То значи да је прва форма духа основа и услов другој, као што је и обрнуто прва унеколико условљена другом формом. Ту је разлику тешко приметити код детета, само зато што је она његову духу неприродна. Када дете рашчлањава своју сложену играчку, па покушава поново да је склопи, оно тиме само задовољава своју радозналост и показује извесне неодређене тежње, али не показује ни теориску нити практичну активност, не показује ни рационалну тежњу за схватањем нити практичну вољу за изменом ствари. Међутим, када се дух почне изразитије диференцирати у логичке, естетичке и етичке своје облике, сазнање се показује као основа сваком другом вишем облику развијеног духа, па и вољи. Јер, како вели Кроче у својој Естетици, „једно сазнање независно од воље је у извесном смислу могуће, али вољу независну од сазнања немогуће је замислити. Слепа воља није воља; права 80ља има отворене очи... Хтети значи бирати, хтети ово, а не хтети оно“. Истина је да то двојако хтење у извесном смислу показује и дете; али, не може се зато рећи, да хтети код детета значи неку одређену сврху, нити хтење и опирање код детета показује стварни разлог. Преко границе детињства пак, по Крочеу вољи је укључена не само истинита акција него „и оно што се вулгарно каже не-рад: воља која хоће да се опире“. Али, то опирање код развијеног духа није детињско безразложно јогунство већ рационално-негативна страна моралне воље.

Зато је о правој истинитој вољи и њеном васпитању прерано говорити у времену детињства и првог, нижег васпитања, у времену елементарне активности која за резултат има стицање извесних основних способности и подобности, навика и умења, заснованих на утврђивању моторних престава, извежбаности чула и руку, на нези емоционалних покрета и навика из сфере друштвенога, моралног живота. Све то само условљује касније више и право васпитање, засновано на логичкој основи. То је исто тако као што је у елементарној настави прерано говорити о истинитом сазнању и мишљењу у појмовима, на којима би се заснивало и настављало даље више сазнање и знање, из кога се развија истинита разумност, виша емоционалност и права воља. И зато што се дух детета и одрасла васпитника битно разликују по логичким његовим основама и облицима, не може ни њихово васпитање следовати истим принципима нити се служити истим средствима У начинима.) 5 Напомена. О тој разлици види мој спис: Основна настава У светлости ____17 _-__-____-ма Тамо је утврђено и доказано да је неприродно хтети его-