Учитељ

И И ДИ =. ме

„Оно" и Ја тако односи индивидуалне и социалне мисли, воље и осећајности. У сазнању те законитости развитка и васпитања огледа се важност деалектичке методе у расправљању питања из проблема васпитања, као и свега сазнања и живота, огледа се метода коју је Шлајермахер нашао у јединству противности делова целине једне опште мисли, као што ју је Хегел нашао у развитку духа света. Да та метода, у најновије време, осваја терен и на научном пољу, за један пример служи Крочеова Естетика и у питању саме воље. Други пример томе је Адлерово Познавање живота, које јасно показује супротност и нижих, функциских принципа васпитања. Тако у односу индивидуалне и колективне воље, индивидуалне слободе или тежње за слабодом и колективне принуде, ауторитета, Адлер истиче на једној страни природе нагон за моћи и осећање немоћи у савлађивању препрека) на васпитној

«страни, на страни културе, истиче омогућавање савлађивања препрека,

стварање осећања моћи, у циљу остварења тежње за моћи, у циљу

образовања воље за моћи.

Диалектички моменат методе васпитања је у преобраћању негативног у позитивно, у развијању осећања снаге и активне борбе против непријатељске околине. Али то је само половина схеме по којој се креће цео живот; то је управо само онај њен део који се односи на директно развијање индивидуалне воље. Други део чини прео-

браћање позитивног у негативни елеменат: то је спречавање од стра-

не „непријатељске околине". Диалектички постављен циљ васпитања је према томе, надмашити ту супротност по принципу синтезе, т. ј. моћи ограничити се, умерити се у својој тежњи за моћи, савладати се у

тежњи за слободом, те, поред ове, усвојиити и важност принципа ау-

торитета, норме, правила, границе, мере.) И као што се тако, већ по самој индивидуалној психологији Адле-

ровој, из саме природе духа човекова, из саме целисходности у ду-

шевном животу, из самог кретања живота даје диалектичко-педагошки поставити један васпитни циљ као педагошка норма, тако се диалектички даје одредити и сама метода васпитања индивидуалне воље у њеном односу према социалној, колективној вољи. По Адлеру је друштвени живот преодређен неким циљем, који није за појединца

уопште утврђен него је индивидуално променљив, али ипак зато ње-

5 Напомена. () вољи и васпитању у диалектичком смислу расправљаће се у засебном одељку мога за штампу спремљеног списа: Диалектика као наука о животу. Тамо се долази до закључка, да је воља исто тако диалектично стање свести као мишљење и осећање, тј. вечно искључење и допуњење противности, стално осциловање између хтења једног и нехтења другог, смена активности и пасивности, покретање и заустављање акције, потчињавање и тежња за ослобо-

фењем, мешање принудног и добровољног потчињавања са прикривеном или отво-

реном тежњом за извесном самосталношћу и слободом.