Учитељ
98
гово постављање подлежи утицају културе тиме што она подиже као неку ограду о коју увек удара снага детета док не изиђе на неки пут који му обећава испуњење жеља и обезбеђује животну будућност. Према томе је и васпитање диалектички одређено привремено реалним циљем, који произлази из иреалног циља надмоћи. Тако је и расположење према животу, као и само васпитање, диалектичко-методолошки упућено на противне стране песимизма и оптимизма, и то према томе како се указују изгледи на могућност за остварење циља и неког задатка у животу и раду. Па како је. живот појединца од ране младости изложен сталној опасности од заладања у „неподесну животну шаблону“, то се за задатак васпитања истиче, по Адлеру, да се такве шаблоне разоравају, да им се одузимају лажне перспективе с којима се лута кроз живот и ствара друга која је за заједнички живот и за срећу појединца подеснија. Треба дакле појединцу, по Адлеру, омогућити такву економију, логику мишљења — шаблону осећања за заједницу.
Деалектичка метода васпитања води ка истини преко заблуда, по социално одређеним условима, кроз заједнички живот, одређен правилима и законима, који из њега сами произлазе. А то одговара, по Адлеру, ономе што је опште вредно, те је логично само оно што има општу вредност. Отуда способности разума, логика, етика, и естетика могу имати извор само у заједничком животу људи“. Отуда је и „осећање припадности и заједнице укорењено у души човечјој... и остаје кроз цео живот различно ниансирано, сужава се или проширује у повољним случајевима не само на чланове породице него и на племе, народ и цело човечанство".
Такво учење Адлеровог „Познавања човека“ израз је научно основаног сазнања научно изведених поставака о васпитању индивидуалне воље у њеном односу према заједници. Оно износи и диалектичко преобраћање позитивних елемената у негативне и негативне у позитивне, као што је прелазак прејаке тежње за моћи у болест, у дрскост и грамзивост, или прелазак осећања немоћи у тежњу за моћи. Диалектика односа супротних елемената показује како узајамна искључивања тако и допуне у душевном животу и развитку појединца и животне заједнице. Најзад се извесна диалектика код Адлера показује и у питањима карактера као социалног појма, који по Адлеру никад није основа за морално процењивање, већ се показује само као социално сазнање о томе како један човек дејствује на своју околину и она на њега, дакле у каквој они међусобној вези стоје. И све друго у гледању на поједине чињенице културног живота, као што је на пр. подела рада, код Адлера се показује јасно оцртано и процењено.
Учитељ Е 9