Учитељ

4. ВАСПИТАЊЕ ВОЉЕ КОД МЛАДЕНОВИЋА

Због такве једне научнике прецизности у испитивању човека и учињених јасних закључака у резултату испитивања, овде је узет Адлер више као пример томе како једно самостално проучавање и ор“гинално изношење схватања у питањима духа и васпитања може бити и просто и јасно разумљиво. Међутим, као пуна противност томе показује се дакле Младеновићево учење, које је пуно неразумљивости и недовољности, пуно надовезивања испрекиданог и без логичке везе, с пуно противуречности и убацивања од некуда покупљених апстракција, што све замагљује и отежава јасна схватања. По томе хаотичном начину учења, уз претерану тежњу за оригиналношћу, писац Опште педагогике —- сасвим независно од учења психолога, који комликованом акту воље налазе познате саставне делове (преставе као циљ, мотив, борба мотива, смер, интерес) — ту душевну функцију хоће да посматра „са педагошког гледишта онако како се она у животу изражава.“ Шта он назива вољом, то му казује његово „гледиште на суштину душевног живота", те се, по томе гледишту,

воља добија „из првобитне активности... исто онако као и осећање и мишљење“, тако да се „у вољи свесно нарочито изражава субјективно деловање. Целокупни вољни акт претставља један доживљај, који се тешко може рашчлањавати“, већ се даје упознати према његовим одликама, тј. према одликама вољног доживљаја, који је „изазван и прожман признатим културним вредностима". Зато „педагошко поступање мора настојати да сваки вољни акт буде један такав доживљај... Понављање једнаких доживљаја вредности при једнаком поступању води навикама у педагошком значењу те речи. Такве навике уобличавају ону духовну структуру једне културне личности која се назива карактер... Код поступања личности од карактера налазимо још једно обележје... самосавлађивање... Самосавлађивање није врлина. Оно постаје врлином тек кад се врши из некорисности, љубави према објективним вредностима у заједници... Ако педагошко поступање успе да се самосавлађивање у овом смислу врши с највећом поузданошћу, онда би резултат тога успеха био савршено вршење дужности... дужност је оно понашање, које од нас захтевају признате заједничке културне вредности, нарочито право и мо-

рал“ (178—183).

То је углавном „модерно схватање“ моралне природе воље и њених одлика. У извођењу образовања тих одлика нас мора нарочито интересовати практично-социална страна васпитања воље, те ћемо зато нашу особиту пажњу управити на неке моменте из теорије о „уређењу школске заједнице“, како је писац схвата. А пре свега треба приметити да је све горе обележено посматрање воље „са педагошкога гледишта", које Младеновић заузима посве, неодређено и нејасно, исто онако као и све остало његово учење. Такав се указује „доживљај, изазван и прожман признатим културним вредностима". Исто тако нам постаје неразумљиво и необјашњено „педагошко посту“ пање по коме треба да сваки вољни акт буде један такав доживљај“ А међу обележјима личности од карактера самосавлађивање као једно