Учитељ

од ПЕСНИЦИ ДЕР ДЕШ ЕПЕРНЕ ЕН 114 ТЕ РВ ЕРНЕСТ.

од битних, по Младеновићу, није и јесте врлина: није без љубави, јесте „из љубави према објективним вредностима у заједницама“. Самосавлађивање из оданости према заједници је једна таква културна вредност, која се показује као дужност коју захтевају културне вредности! Дакле и овде „врћење у кругу": самосавлађивање је културна вредност, коју захтевају културне вредности!

Каква се показује форма, којом писац излаже и образложава оно што хоће да покаже као изнађено, таква му је у томе и садржина учења. Првобитна активност као прави израз воље доказује исто тако мало научно и позитивно филозофско-научно гледиште какво се показује једно метафизичко схватање воље и њеног васпитања. Такво гледиште, које суштину воље налази у активности без икакве или без одређене сврхе, оно тај појам изједначује с кретањем без хтења

Исто тако у питањима развитка и образовања воље Младеновићево учење не показује одређеност, особито у питањима њеног индивидуалног и социалног васпитања, те ни у томе погледу није доследно. Јер док се теориски и телеолошки истиче колективистичко гледиште с циљем оспособљавања за слободно ступање у заједницу, у примени и методолошки заступљено је индивидуалистичко схватање и поступање, дакле сасвим противно ономе како је раније утврђено да треба да је. То се види по свему учењу о могућности и задатку образовања воље, изложено под насловом „Извођење", на стр. 185214. Тек по „Уређењу школске заједнице" даје се разумети да писац и методолошки само мисли на колективистичку страну васпитања, и то по ономе што

чинова школа претставља животну заједницу и у којој правилно схваћен живот народне заједнице долази до свог израза...". А тражи се: „преданост заједници као целини, тј. својевољно ограничавање личних и појединачних преимућстава у корист целине и служба њој с пуном снагом својих способности“. Она треба да „оспособљава васпитаника за самостално увршћење у животну заједницу, за предану службу целини, тј. народу и држави“ (215).

Све такво учење израз је само пуне снаге општих речи без видних веза претходно истакнутих и потом примењених општих педагошких принципа. У такво учење спада и стално наглашавање прин-

ципа слободног потчињавања и љубави, какво показују и ови редови:

„За васпитање воље од пресудне је важности да ученик у школи поступа добро не због принуде него ради самога добра. До таквог поступања он се не Може довести поукама, прописима и моралним придикама него само сопственим доживљајима свих заједничких вредности. Прилике за такве доживљаје пружа само

истински живот“ (217).

Речи којима се истиче индивидуалистичко као аутономно-моралистичко самоопредељење у сврхама колективистичког живота и васпитања — какви се показују „сопствени доживљаји свих заједничких вредности“ и „истински живот“ —_ само потврђују наше већ толико