Учитељ
ЦГ“ >/[ј[[|">јЉ_"::
96
пута изражено нахођење о празнини њиховој. Празнина општих речи
омогућује и нагле скокове у таквом учењу, чему се за пример и доказ може навести ово што следује:
„У школској заједници морају поред осталих погодаба (којих тоб) још и морално-религиозне вредности да дођу до израза тако да их ученик свакодневно преживљује, да их усваја и да се навикава на поступање према њима. Моралнорелигиозни живот заснива се на унутрашњој усрдној вези човека с човеком, с ближом и даљом околином и најзад с општим, бескрајним и вечним животом, оличеним у божанству(!) А та усрдна веза потиче из неизмерног извора љубави, у нашем случају педагошке љубави (1!). Зато и живот у школској заједници мора да почива с једне стране у љубави према ученицима као доцнијим члановима народне заједнице, а с друге стране, у страхопоштовању према свему што је човечанско, што претставља народне и културне вредности. Само такав живот у школској заједници довешће неосетно а поуздано до својевољног усвајања свих потребних вредности, до слободног потчињавања њима и до предане службе целини из убеђења да је друкчије заједнички живот немогућан. Зато ми, и с гледишта нашег посебног задатка, под школском заједницом разумемо активан заједнички живот ученика и учитеља који се под одређеним спољним погодбама заснива на унутрашњој вези педагошке љубави, на слободном потчињавању заједници и на добровољној преданој служби њој као целини."
Овако изведен појам васпитања у школској заједници мени је непојмљив, те ми се све његово формулисање указује само као згомилавање крупних општих речи, управо све самих фраза, без икакве дубље унутрашње логичке везе. Мени никако не иде у главу смисао и веза, као и сва основаност поставака: Морално-религиозни живот на унутрашњој усрдној вези човека с човеком, с ближом, даљом околином и вечним животом у божанству, у вези из неизмерног извора потекле педагошке љубави према доцнијим члановима народне заједнице у страхопоштовању према човечанском, што претставља народне и културне вредности. Све су то чисте фразе, којима се ставља као круна закључак: да то све најзад доводи до својевољног усвајања свих потребних вредности и слободног потчињавања заједници! |
Колико је слабо и никакво пишчево образложење и доказивање, па по томе и убеђивање читаоца у своје поставке, нека за даљи пример томе послужи доказивање могућности и потребе оспособљавања за слободно потчињавање заједници, насупрот важности принуде од стране извесних спољних ауторитета. О томе, између осталога, читамо на стр. 218 и 219:
„Хоће ли школа постати заједницом у. нашем смислу(%!), зависи од тога колико ће ученици драговољном послушношћу одговарати на спољну ауторитативну принуду. Да се постигне то што се жели у нашем смислу(!), одређена су два пута: а) ученик се с поштовањем поверава и предаје учитељу, 6) он се осећа као слободан, добровољан сарадник целине".
Но, чак ни по првом начину, који одговара најмлађим као и најстаријим ученицима,