Учитељ

6 (треш ДИРЕН БН ТРН ПР АЕ А АНЕ ДЕ НЕ ПН ЕДИ ПН ЕРЕ РЕНЕ ДАЈЕ ЗИЕРЕНЕНЈ

тије, какве крпе итд. Треба ли тај нагон за активношћу, за стварањем, да угуши школа или да га прихвати и развије Стара школа, заснована на Хербартовој атомистичкој психологији, тај нагон запоставља и угушује осуђујући, као што рекох, дете на пасивност. У њој је активан наставник, га ученик пасивно прима знања. Нова школа истиче активност детета као основни принцип, јер се само помоћу активности развијају дечје снаге, како физичке тако и психичке. Истина, и у Хербартовој школи дете није сасвим пасивно; оно слуша, црта лењиром, пише диктате, решава и израђује домаће задатке. Али та његова активност је слаба, не ангажује потпуно његове снаге. И као наметнута, дете гледа да је на сваки начин избегне. Активност у новој школи је спонтана, ненаметнута, она потиче од самог детета и као таква, долази до потпуног изражаја. Кад год извесна активност потиче од самих нас, ми улажемо све своје снаге да би савладали препреке и дошли до циља. Кад се сами примимо извесног посла свакако да ћемо га боље обавити, него ако нам се тај посао наметне. Наметнути посао нам је тежак, споро се обавља, јер има нешто што спречава да сва наша енергија ступи у рад. То нешто, по Клапареду, су рефлекси, који се јављају онда, кад радимо нешто што за нас нема непосредног значаја. А све што за нас нема непосредног значаја не интересује нас. Према томе, спонтана активност се испољава само тада, кад радимо извесан посао, који нас интересује; дакле кад нешто радимо са интересом.

Али како ћемо заинтересовати дете: Буђење интереса је основни захтев сваког педагошког система. Али док традиционална школа у развијању интереса полази од самог наставника, оставља њему да га вештином својом развије, нова школа полази од детета и пита се шта дете интересује: Дете је биће које се интересује само игром, вели Клапаред. И заиста, ако посматрамо дете, видећемо да се игра од јутра до мрака и кад је одморно и кад је уморно и кад је здраво и кад је болесно, односно реконвалесцент. Сав његов живот је испуњен игром и кроз игру стиче искуство и оспособљава себе за живот. Смемо ли ми у настави да пренебрегнемо овај факатг Ако дете интересује само игра и ако у њој стиче искуство, свакако да наставу треба да заснујемо на игри. Али нека ово тврђење не изазове забуну! Игру не смемо схватити сувише узано! Не смемо је схватити као покрете руку или ногу; као скокове лево или десно! Женевски психолог, Клапаред, њој даје много шире значење; у игру спадају и цртање, моделирање, прикупљање марака и разних података, инсеката, биљака, прављење хербариума, терариума итд. Најзад, све оно што Феријер назива спонтаном активношћу за Клапареда је игра.

(Ово становиште, да игра буде један од основних принципа у настави може да наиђе на озбиљне замерке. — Живот није игра рекли