Учитељ

вннининнниннииннииинннниненислниннниннининиииинининнисиНиин 07

јама и врши неразумљива натезања на своје гледиште, по коме се све васпитање заснива на првобитној активности и заједници. Са тога свога гледишта писац посматра

1. Осећање доброга и морално-религиозног живота.

Своје гледиште истиче насупрот „два гледишта из прошлости (Кант и Јум)“. Јер писац у садашњости не познаје и не признаје да постоји неко гледиште које би било вредно истаћи према своме! А по своме гледишту он неће „један измишљен, конструисан морал, оно што треба да је“, већ „оно што јест“. Он у питању морала неће субјективност, већ хоће објективност, те „при заснивању морала не може се полазити од индивидуе већ од заједнице, јер је она, а не индивидуа, првобитно дата“ (361). И не само што је првобитност човекове заједнице од пресудног значаја за развитак морала, моралног и свега вишег осећања, него за писца такав значај има и првобитна активност. Зато он своје гледиште овако излаже:

„У првобитној активности треба тражити порекло морала... Првобитна човечја активност заснива се на инстинктима; она је бесвесна. Према томе сви'човечји поступци уопште, па и она врста активности коју обележавамо као морално поступање, моралу су у својим прапочецима били бесвесни, инстинктивни. Трајност истинката има за последицу трајност поступања, а тиме се омогућују навике. Према томе инстинкти и навике чине основу за морално поступање, које је у својим почг" цима несвесно... Из несвесног стања произишао је сваки човек", а „такво се почетно стање може претпоставити и за цело људско друштво“ (362).

Пошло се од заједнице, противу чега се не може имати ништа принципиелно, али се запало у мрак првобитне активности, у таму несвесног и инстинакта, те се у тој помрчини нашега сазнања развитак морала објашњава полазећи од „праизвора душевног живота". Међутим етика, за коју изгледа Младеновић као и за логику и естетику слабо хоће да зна, не зна за такав морал и за такво учење о моралу, чије би мерило и чију би суштину показивао инстинкт и чије би се радње одигравале несвесно и управљале по инстинкту. Етика зна за оне моралне радње које се показују као последице свесне одлуке воље, потекле из сукоба мотива, и које следују рационалним, свесним сврхама. Према томе се суди, да ли се једном кривичном делу приписује слободна воља или не, да ли је оно извршено с предушљајем или без овога. Како одредбе моралних радња тако саме навике, према томе, не могу имати ничега заједничког са инстинктима и радњама по инстинкту. Јер навике су створене свесно и само се унеколико, као традиција, преносе несвесно.

Исто тако је необична и чудовата претпоставка једног несвесног почетног стања за цело људско друштво, које стање, како вели писац, „Ми нигде не налазимо у садашњости ни у прошлости“, па се ипак оно претпоставља као могућно, и то само по томе што је „из несвесног