Учитељ

томе тајанственом, ма да природном, али у исто време и неприродном душевном процесу, кад човек окончава свој живот насиљем. Масарик налази да за тајанственост не сме бити места, па зато протествује против самоубиства и тражи средства у борби с њим. Он говори да је нужно поново наћи природан однос према животу, да треба помирити ирационални основ живота с разумом, помирити веру с науком и на тај начин савладати склоност за самоубиством. — „Ко је тај, ко ће спасти свете" — пита Масарик у своме спису. „Он није био ни политичар, ни економист, још мање социјалист или демагог. Зар · није за дивљење гледати Христа у епоси дубоких таласања далеко од политике. Међутим како је њему било лако да освоји људе помоћу политичких махинација. Међутим он је захтевао, он је хтео само побољшање карактера и удубљивање осећања. Он је хтео да човек буде добар!“ „Али то не значи, разуме се, да питања економска, политичка и национална нису била важна и за одлагање."

Ватрена вера и доследно разумно мишљење — ето како је првипут Масарик формулирао елексир, помоћу кога ће у доцнијем животу лечити друштвене болести. Ватрена вера је одговор на тајанствене потсвесне животне силе; доследно. разумно мишљење је одговор на потребе разума. Али како је тешко помирити ова два појма! У своме предавању о Б. Паскалу (В!абе Разса!, јећо моћ а Нозоће, Ргаћа 1883) и у своме спису о „Јумовом спептицизму (Нитеома зКерзе а росе! ргамдеродобпозћ. Ргаћа 1883), Масарик је покушавао да реши овај проблем. С једне стране католик Паскал, који одлази из света и ватрено се помоћу унутрашњих напора уздиже Богу, с друге стране Јум протестант, човек овога света и хладни скептик; с једне стране романтичко осећање, с друге — просвећени разум. Свеколикога свога живота Масарик је решавао проблем: на чију страну стати. И онда кад су други одлучили да пристану уз осећање или разум, Масарик је признавао и једно и друго. Хипнотизам противречи здравом разуму, самоубиство науци, Паскал—Јуму, религиозност је против Конта, католицизам против протестантизма, савремени човек и хладни резонер — против ватрене религиозности, апсолутизам против демократије, Достојевски против Канта и Јума. И све ове супротности карактеришу и оцртавају се напослетку у једном истом проблему Масарика. Јер, такво је његово најдубље убеђење, једини озбиљни проблем савременог човека је у томе: како да се нађе разумна вера. Многи су уверења да је то тешко наћи, сви се жале на отсуство вере и неки падају у очајање. Масарик је био дубоко свестан ових тешкоћа. Многи су му пребацивали због хладне противречности, резонерства, немања осећања и отсуства патриотизма! Међутим, ако је икада постојао човек са искреним осећањем, који је радио по инстинкту и непосредно осећао словенску тугу, то је био Масарик. Али њега нису задовољавали ни осећање, ни