Учитељ

драавивваинаинишиининвивининоавлиниинсиеиНеиаИИнии ли зиншиетевееинивваиииевиси 161

њом. „Радна: школа је, читамо у једној књизи, оруђе за "обраду 'новога човека и:нове културе, културе пролетаријата, која је непосредно основана на условима друштвеног рада.“ Не рад сам по себи, пише Пистрак, не апстрактни рад, јер он у својој несоцијалној суштини не садржи васпитне елементе; такав рад није основа за радно васпитање. Рад као трошење мождане или мускуларне енергије има сићушно значење у нашим васпитним циљевима. Ми не поричемо неко значење принципу моторности у настави, али то је само делић општијег питања о комунистичком радном васпитању. Основа комунистичког васпитања је рад узет у општој перспективи наше савремености, социјално осветљени рад, на коме с гвозденом нужношћу израста одређено схватање савремености.“ Читав низ књига!) бави се питањем о радном учествовању школе у околној средини, животу, о непосредном контакту школе и живота. Један од аутора (Пистрак) у реферату, који је прочитан у Лајпцигу на педагошком конгресу, под заглављем „Школа и друштво“ (види часопис „Народни учитељ 1928, МШ—_УМ), долази до оваквих ставова: „Све „живе“ школе, ако се оне не изопачавају и не потчињавају захтевима државе, логиком ствари еволуционирају од педагошких проблема ка социјалним проблемима и почињу да схватају, да је права педагошка реформација тесно везана с нужношћу коренитог социјалног преуређења друштвених односа.“ Главни је грех бољих таквих школа у томе, читамо на истом месту, што оне идеалистички маштају о преображају друштвених нарави помоћу педагошког и културног утицаја на децу. Лозинка да треба полазити од детета, гаси суштину социјалних противречности и замењује широку класну борбу малим реформирањем без перспектива, исправљањем људских душа без коренитог преуређења материјалнога базиса. Два пута се налазе пред таквим покушајима: или опадање или револуција. Излаз из положаја у основи је један: социјална борба место реформирања." Нема ничега чудноватог, што су неки совјетски педагози (највише Шуљгин) дошли до оригиналне теорије „изумирања школе,“ до тога да је школа непотребна будућности. У последње време ова теоРија оглашена је за „левичарско скретање" и била је сурово осуђена од странке (види о томе интересантан „покајнички" чланак Крупенине,

5) Шуљгин, Друштвено нужни рад школе, 1925. Шашки, Изучавање живота и учешће у њему, 1925. Бернштајн, Шта школа даје насељу. Пинкевич, Педагогика т, И. Крупскаја, Питања политехничког васпитања, 1930 Шуљгин, Пјатиљетка и задеци народног образовања, 1930 и доста других књига.

Учитељ 1