Учитељ

У другом разреду ради се до хиљаде, у трећем до милиона, а у четвртом, петом, шестом и седмом преко милиона, а са много геометрије.

Обавезно је седмогодишње основно школовање.

Настава се врши на српском језику, а румунски са граматиком предаје се од трећег разреда.

Историја се предаје већ у другом разреду и то свега десетак методских јединица у облику историских приповедака.

Географија се такође предаје у другом разреду. Опширно се изучава домаћа жупанија. У трећем разреду изучавају се остале жупаније, цела Румунија. У четвртом разреду и осталима изучава се Европа (посебно све држве) и остали континенти само као целине.

Учитеља-ица Срба, румунских поданика има преко педесет. Од тога броја десетак су свештеници који узгредно врше и учитељску дужност. Од укупног броја седамнаест су учитељице.

Њихова педагошка спрема је врло различита. Има их који су свршили учитељску школу у Сомбору још пре светског рата. Неки су свршили учитељску школу после Уједињења по разним местима Југославије, а известан број има румунску учитељску школу. Приличан број има недовољну средњошколску спрему, а педагошку групу предмета учили су на неком краткотрајном течају.

Њихов рад у школи био би сигурно бољи, да имају строжији и ефикаснији надзор. Рад ван школе је без замерке.

Ђачки и омладински хорови, културно-спортска друштва са својим дилетантским и тамбурашким отсецима, а та друштва постоје у сваком месту — селу, јесу једина места где учитељи своје слободно време троше на успешан ваншколско рад.

Постављења, премештаје и унапређења врши епархијска конзисторија у Темишвару. Исто тако она врши и надзорну дисциплинску власт. Материјални положај учитеља Срба, румунских поданика доста је рђав. Њих плаћа село преко црквеношколског одбора. Према износу државне порезе разрезује се известан проценат на име. доприноса за плаћање учитеља и свештеника-.- одржавања школе и цркве. Тај се црквено-школски прирез назива култус. Њега наплаћује благајник политичке општине, и разуме се врло рђаво, слабо јер општински благајник радије убира оне суме које иду у општинску касу, него култус. Такође и порески обвезници нерадо плаћају култус, због чега се учитељи нередовно исплаћују. У том погледу свештеници су у бољем положају. Они своје свештеничке плате примају уредно.

Због посве неуредног примања плате учитељи-це приморани су да се довијају на све могуће начине, да би могли живети. Уместо готовог новца на име принадлежности, овде се примају (како се каже: „у култус“) сви пољопривредни производи. То овако изгледа: један сељак дугује на име култуса 800 леја. Кад се обави жетва, он понуди своме учитељу жито. Цена је 400 леја за 100 кгр. Учитељ прими 200 кгр. жита и томе сељаку изда признаницу на 800 леја. Овај признаницу однесе општинском благајнику, који сељака раздужи за култус, а учитеља задужи аконто плате за 800 леја.

Тако после жетве тавани на учитељским становима личе на житарске магацине. Пуни су жита, кукуруза и пасуља, што учитељи доцније продају, кад ти производи добију бољу цену.

Осим пољопривредних производа у култус се, на исти начин, прима и млеко, живина, дебеле свиње, кола за превоз, роба из бакалнице, пиће из кафане, радна снага и све остало што се може уновчити.

Одмах ћемо напоменути да није свуда тако, да има места где учитељи редовно примају своје плате, само је таквих места мало.

Материјални положај домаћих учитеља вероватно ће се у догледно време поправити, јер су предузети кораци у томе циљу.