Учитељ

=внннннинининниниивиинининииннииннишинеиа 22

Учитеља Срба из Југославије додељених на рад српским вероисповедним школама на основу Конвенције има око четрдесет.

Југословенски учитељи одржавају коректне односе са својим домаћим колегама и околином.

Број ђака у српским вероисповедним основним школама износи отприлике око 5000 приближно. Похађање је добро. Број и квалитет уџбеника за наставу на српском језику тешко да може задовољити спремног учитеља.

Југословенски учитељи и поред извесних тешкоћа раде са вољом у својим разредима. Исто тако агилно раде и у културним друштвима. Сва корисност њиховог рада и боравка међу Србима у Румунији видеће се доцније, када ће се о њима и њиховом раду моћи донети тачан и непристрасан суд.

Дим. С. Пешић

ЧАСОВИ ЗА ЂАКЕ ПРЕКО БЕОГРАДСКЕ РАДИО СТАНИЦЕ

Сваки објективан слушалац мора, хтео или не, да се диви стрпљивости наставника, који и најмању децу из забавишта и | иЏ раз. основне школе, могу да науче онако лепом хорском певању и дугим рецитацијама. Изводе још и позоришне комаде.

Намеће нам се, само по себи, једно питање, да ли се од максимум уложеног труда и добре воље наставника и ђака, добија, и максимум користи:

Циљ радио часова за ђаке народних школа није да на њима, као на немаквом испиту, извођачи програма, учитељи и ђаци, покажу шта све они знају и могу друге да науче, већ, иако то можда на први поглед не изгледа, они су се прихватили много тежега и деликатнијег посла. Они су се, сви скупа, ставили у улогу васпитача. Њихов задатак не може бити ништа друго до: неговање, оплемењивање и развијање дечјих осећања, давање извесног знања и најзад, забава малим слушаоцима.

За емоционално утицање на душу уопште, а посебно на дечју душу, потребан је, мање више, глумачки талент. Да гледаоци осете „бол“ глумца на позорници потребно је да глумац свој бол вишеструко увелича, па тек да се они у публици осети. Да ли то деца уопште могу успешно да изведу А шта тек да речемо за позоришне комаде преко радио, кад не видимо глумца или дилетанта, кад не видимо гестикулације, костим и маске, кад изостају сви чиниоци за јеку пажњу, већ су слушаоци једино упућени на примање преко чула слуха. Чуло слуха, мора да нам надокнади све оно, што око не види. Према томе по-_ требна је нарочита школованост гласа, говора извођача позоришних комада преко радиа.

Да ли ове могу деца успешно да изводе, својим крештећим и пиштећим гласићима, нарочито када „син“ у много случајева има озбиљнији и изразитији глас од „оца“. У оваквим случајевима не постоји јасно схватање, а без њега ни пажња, а о некаквој корисној емоционалности и да не говоримо. Ми, с ове стране, код пријемника, принуђени смо да претњама одржавамо пажњу, боље рећи мир, код својих ученика.

Два радио |часа одржана у овој школској години, на којима су одрасли, ве знам да ли то беху глумци или дилетанти, врло успешно извели малу принцезу и патуљке, као и онај са Широлином „Пепељугом“ ретко су успели радио часови.

Са пуно разумевања, задовољства и пажње пратила су деца ово извођење. Она су разумела програм, одушевила се њиме, спонтано је створена пажња, а с њом, као веран пратилац и емоција. Деца су видно учествовала у болу мале принцезе, и у несрећи мале Пепељуге, ликујући на крају од среће што се ипак све срећно свршило.

Ова два радио часа за ђаке народних школа, били су искрено намењена деци. Онда се није чудити, што су их освојили, задобили њихову љубав и усредсре-