Учитељ

КОМУНАЛНА ЗАШТИТА ДЕЦЕ Издање књижаре С. Б. Цвијановића Београд 1937 год. стр. ХИ — 172

Цена 30.— динара.

НЕКОЛИКО КАРАКТЕРИСТИЧНИХ ПОДАТАКА ИЗ ПОМЕНУТЕ КЊИГЕ.

1. СОЦИЈАЛНО И ЗДРАВСТВЕНО СТАЊЕ ГРАДСКЕ И ВАРОШКЕ ДЕЦЕ. Апсолутне сиромашне, напуштене и самохране деце у Југославији има око 260.000. Свега деце око 6,500.000, док је заштита потребна за најмање 70% (4,500.000). Отуда г. Видаковић и каже: „Ми смо свесни тога, да се интегрално решење заштите деце не може постићи при садашњим социјално-економским условима, без дубоких и коренитих социјалних преуређења. Јер дечија заштита није питање само крова и хлеба, него и потпуног хармоничног духовног и физичког развијања тих малих бића, која ускоро треба да постану стубови народне државе, носиоци њихове здравије привреде и вајари њене боље и социјално правичније будућности". У Београду има око 57.000 социјално угрожене деце, а у Југославији око 4,500.000. Јер „данашња декоративна псеудо-социјална политика помаже највише 2% од те угрожене деце". — Просечно 26% од све наше школске деце физиолошки гладује, а са недовољно храњеном тај се проценат пење на 54%. — Данас се у 676 школских кухиња Подмлатка црвеног крста и у 198 ђачких трпеза прехрањује 55.000 школске деце од 792.000 сиромашне и недовољно храњене деце. Тако је морталитет одојчади и мале деце у београдским сиромашним крајевима, —- квартовима, где деца трпе хроничну изгладнелост и пуну нерационалност исхране био 1936 године за 546% већи, него у богаташким квартовима, где је дечија исхрана неупоредиво снажнија. Из проучавања статистичких података епидемолошких служби наших градова такође се утврђује, да је и морбидитет и морталитет деце (нарочито од дечијих заразних болести) скоро седам пута већи. у малим и пренасељеним становима, него у становима са хигијенским условима и довољном кубатуром. У Београду, у току две анкетиране године 1932 и 1933 од 1767 заразних оболења долазило је: на мале и нехигијенске станове (од 30—100 куб. мет. — 1422 случаја заразног оболења са 196 смртна случаја) 14% завршило смрћу; 229 случајева заразних оболења пало је на станове средње величине (од 100—200 мЗ) са 20 смртних случајева (8,7% завршило смрћу); и 116 случајева на велике станове (од преко 200 мЗ) са свега 3 смртна случаја (2,5% завршило смрћу). У нехигијенским и пренасељеним становима умирање од туберкулозе износи 35%%, у становима са повољним условима 6%, а у великим и зрачним становима само 3%0 609 од свх малих станова у већини наших градова не одговарају ни основним условима за живот народног подмлатка. 60% су од слабе грађе; 35%/ влажни; 47'/0' са недовољном светлошћу; 32'/0 прениски; а преко 55% пренасељени. 8695 наших градских туберкулозних болесника спава у истој соби са здравима, а 42,69 туберкулозних болесника спава у истој постељи са здравим и децом. — 82,8%/ породица туберкулозних имају само једну собу за живот, 149) две станбене просторије, а само 3,2%/% туберкулозних болесника могу се изоловати у засебну собу. — Морбидитет наше градске деце већи је за 35" него деце градова Западних и Северних држава. — У Београду у 1932 години од 304 случаја шарлаха било је 260 случајева у становима до 100 мЗ величине; 32 у становима до 200 мз“ и само 12 случајева у становима са преко 200 мз величине. —- Једна загребачка анкета: 292 испитана радничка стана састојала су се из 199 станова од 1 собе, 86 станова од собе и кујне и само 7 станова од 2 и више соба. У овим становима живело је 679 одраслих и 560 одојчади и мале деце. Укупно 1239 особа, које су располагале са свега 483 постеље, односно долазило је просечно по 2,56 особа на сваки кревет.

24»