Учитељ

људи с толиком моћи за проницљиво посматрање и правилно логичко закључивање. Уз све то оснивач скаутизма није теоретичар: он не воли да се откине од терена конкретног, стварног и практичног. Када се Б. Пол вратио у Енглеску и упсгнао њено стање и прилике, он је видео да су урбанизација и механизација живота, а и друге невоље савременог велеградског живота заједно са социјалним негативним појавама озбиљно угрозиле будућности његсве отаџбине. Размишљајући, како се опасност мора уклонити, Б. Пол је убрзо дошао до уверења да је главни лек реформа васпитања деце и омладине. У почетку Б. Пол није мислио на самосталан рад, код надлежних фактора није наишао на предусретљивост и разумевање, па ни хуманитарна удружења ни васпитне установе нису хтеле да усвоје његове методе рада с дечацима. 1907 г. Б. Пол је отпочео самосталну акцију. 1909 г. он се захвалио на служби у војсци и посветио искључиво покрету.

Основе скаутске педагогике, као и код Ж. Ж. Русо-а, своде се углавном на признање права детета, односно омладинца, да живи животом који стварно одговара његовим склоностима, способностима и интересима. Што се тиче ових последњих скаутизам има у виду пре свега и највише интереса данашњег дана а не интересе којима ће дете живети после 10—15 година, тек када одрасте. У томе и јесте у прошлости трагедија школе, што није водила рачуна о реалним душевним потребама и интересима својих ђака, него их је силила да се припремају за будуће звање, тј. да се занимају свим тим, што ће тек много доцније добити смисао и вредност, а све дотле има да се чува у архиви памћења. Скаутизам захтева да васпитни рад са децом буде у облику занимљиве игре, а то значи да све, што се мора научити, треба предочити. у очигледном конкретном сблику и у занимљивој форми. Деца дакако код свега тога. играју улогу не само објекта васпитног поступка, већ много више сарадника. Свако стечено знање мора се сместа претворити у непосредно искуство, другим речима, знање се мора учврстити одговарајућим вежбама, опитима и тренингом. Код деце се мора развијати смисао за иницијативу, за саморадњу и уопште за самосталност. Да се оспособе за саморадњу и самосталност, препоручује се да се обука изводи у природи. Логор је прави облик скаутске наставе, ту се дечак мора сам сналазити, нема слугу, мора радити и за себе и за друге, а има прилику и да се позабави у играма а и за време т. зв. разговора код ватре.

Ако оставимо на страну разне значке, нарочиту униформу, логор, слободне игре итд. лако ћемо утврдити да се све друго потпуно слаже с начелима и праксом радне школе, и то радне школе готово у свим њеним досадашњим облицима. Преко т. зв. вештарства, тј. изучавања разних заната, скаутизам је близак идејама Лаја, Кершенштајнера, Сајдела који истичу васпитну вредност мануелног рада. Ако Шмидер вели: „Не ради се у новијој педагогици толико: о поседу, колико о стицању“, исто тако и скаутски вођа зна да је најважније у настави то, како се ради, како се поступа. Ад. Феријер тврди, да његова „активна школа неће а рпоп да усваја ни знања, ни програме, ни методе. Она је у непрекидном покрету, то је: функција дечјих индивидуалитета“. Али скаутски првак Едтопа

29%