Учитељ

могао да се одржи, али је у скаутизму показао одличне резултате. Скаутски покрет заиста је нашао начин да у највећој мери активира омладину и да је позове на одговорну сарадњу, где је сваком одређена улога према његовим способностима и склоностима.

Могло би се казати да је скаутизам ванредно еластичан, јер се у њему све подешава према стварности, тј. према стварним локалним приликама, а што је још важније, према реално постојећим индивидуалним а и према заједничким особинама чланова скаутске васпитне јединице (у воду, чети и стегу). Заправо скаутизам није један систем него цео низ васпитних система, односно цео низ модификација основног система. Духовно јединство и повезаност свих тих модификација постигнуто је скаутском идеслогијом. Зато можемо схватити запањујућу чињеницу, да у више но 50 држава постоји скаутска организација, да у свим тим земљама скаутизам носи обележје националног духа и специфичних прилика и да уз све то скаути целог света сачињавају братство и осећају сродност свих тих разнсликих националних скаутских организација. Дакле да схватимо, што гближава и срођава Савез скаута Краљевине Југославије с америчким, енглеским, француским и другим скаутским савезима, морамо нешто казати о духу и идеологији скаутизма. Како смо рекли сам Р. Б.-Пол није теоретичар и он није написао идеологију скаутизма, али је ипак изразио у многоројним чланцима, заправо у многобројним афоризмима.

Скаутски покрет родио се у Енглеској, зато није никакво чудо да је сав прожет духом демократије и идејама кооперативизма. За скаутизам је врло карактеристично признање вредности личности, а то значи такође и признање аутономије нашег духа, тј. његовог права на самоопредељење. Дакако ово самоопредељење личности не сме да буде на штету друштвене заједнице. Идеја кооперације захтева од члана заједнице да настоји да личне интересе доведе у склад с интересима заједнице. Едтопа Нојтез поводом тога пише овако: „У филозофији васпитања, како је схвата скаутизам, стално се одржавала равнотежа између потреба индивидуалног — ја — и колективног — ја —. Остварити и одржати ову равнотежу такав мора бити главни задатак свих оних који се занимају васпитањем омладине“. Кад је тако, онда нису борбе и ратовање подесни инструменти за уређивање међусобних односа. Наш став према другима мора се испољавати у раду и сарадњи. Све сво значи да скаутизам не само што је миротворан и задругарски расположен, већ и исповеда култ рада, а уз то, како је већ раније напоменуто, „скаутизам је религија Радости и Сунца“.

Сада, када већ имамо пред очима ову карактеристику скаутизма, можемо да одговоримо на једно питање, које се само по себи намеће, наиме да ли је и код нас у Југославији скаутизам овакав или можда прави скаутизам код нас не постојиг! Одговор може бити дат унапред и то позитивни одговор, али није на одмет да < ближе упознамо с југословенским скаутизмом.

У психологији југословенског народа, у многим његовим традицијама а и у самој природи Југославије има много елемената и услова који или потсећају на скаутизам или могу да за њега послуже као најповољнија база. Први пут се скаутизам спомиње у