Учитељ

живота“. Други природњак Маршал овако вели о онтогенези као понављању филогенезе, тј. историје врсте: „Доиста то је историја, али историја из које су читаве главе ишчезле, а од оних које су се сачувале многе се не налазе на своме месту, друге су тако замрљане, да их је готово немогуће прочитати... и што је још теже: доцнијим рукама без икаквог обзира унете су измене и фалсификована додавања некад тако вешто, да их је готово немогуће открити.)

Основна и трајна суштина овог принципа састоји се у томе што је на дете прво била примењена еволуциона тачка гледишта. Та еволуциона тачка гледишта из корена је подрила метафизички став који се утврдио у општој психологији, да је дечја душа непроменљива супстанца, која има неизменљива својства. На место тога поникло је учење о човечјој души као објекту који расте и који се развија. Примењено на дете, то је довело до основног педагошког става, да је дете биће које се развија, а ни најмање не претставља одраслог човека у минијатури.

У пракси овај биогенетички принцип, нарочито у својој другој половини, привукао је на себе врло велику пажњу психолога и педагога. У ствари, ако дете у своме развитку понавља све етапе културно-историјског развитка човечанства, почевши од дивљака па до савременог културног човека, пролазећи постепено и конзеквентно кроз традиционално утврђење стадиуме — ловачки, пастирски, земљораднички и трговачко-индустријски, онда остаје само да се узме у обзир трајање тих периода у погледу на дете и да му се да одговарајући материјал у вези с тим природним захтевима.

ИМ на тој основи људи спекулативног типа пружају читав низ закључака чисто практичног карактера. Они препоручују да се на мало дете гледа као на дивљака и незнабошца, присиљавају дете да проживи Робинсонијаду своје врсте, да постепено прође кроз све стадиуме које је човечанство преживело, на пример, у области естетичкој, религијској итд., сматрајући да слична васпитна средства најбоље одговарају природи детета. Теорија еволуције, која лежи у основи свог принципа и имена Дарвина, Хекела, Балдвина и многих других биолога еволуциониста узимају се за потврду овог принципа, и све се то, узето обично чисто догматички, без потребне критичне оцене, издаје за строго утврђен научни став.

Али независно од Хекела и уопште од биологије и разни социолози, филозофи и песници давно су истакли мисао да човек у своме индивидуалном животу од рођења па до зрелости понавља оне психичке стадиуме кроз које су прошли његови преци и од самог почетка развића. Конт (1798—1857), оснивач социологије, тврдио је да човечанство у своме развитку пролази стадиуме: теолошки, метафизички и позитивни. Многи су покушавали да пронађу те стадиуме у индивидуалном човековом развитку. Примењујући ову мисао на развитак детета, тврдили су да дете постепено пролази кроз теолошки стадиум, који се карактерише тиме што дете све појаве објашњава натприродним факторима; метафизички стадиум, када на место тих чинилаца долазе апстрактне супстанције, персо-

7) Проф. Пинкевич: Педагогика, св. |, 1921 г. стр. 33.