Учитељ

нивниинитиининининнлииишинининиеешииииивилеиииииниШиенШиинслШисеШиинишЕсишЕ 30

рода“ и „без претходног уједињења појединих народа словенских, свакога за себе, не може бити оно опште уједињење: природно и успешно“... „Но да би се на природан начин извршило то уједињење, нужно је да се претходно изврши уједињење мањих словенских народа — међу њима разуме се и уједињење свију Срба међу собом а можда још заједно и са Хрватима и Словенцима“. По Аџићу „српско уједињење јесте највећа национална потреба. Зато у посао ско уједињења треба уложити сву своју народну снагу“. Најпоузданије се ради на уједињењу, кад се гаји идеја о уједињењу, кад се диже индустрија и привреда у народу, кад се ради на образовању народа и кад се народ што боље војнички спрема.

Из тих разлога сви имају да раде на уједињењу, нарочито школа. Школа мора да потпомаже тај процес, тј. школа мора бити национална. „У националном добу национална и школа“. С гледишта тога политичког и националног идеала српског, Аџић је оштро прокритиковао што ондашња школа у Србији није била довољно национална, јер су општи предмети имали већи број часова над националним. Ове се то мора изменити и сви предмети, па и рачун морају гајити идеју о српском уједињењу. ИМ „наставни метод се мора дотерати према националном духу“. Учитељи тако исто, сви до једнога, морају бити прожети „патриотским жаром и топлом љубављу“ и за мисао уједињења и за своје велико дело и морају школу сматрати „као најсветији храм Српске среће и српске будућности“, јер ће само тако доћи једном време да се рекне: „Србе су ујединили вредни српски наставници!“ Аџић је толико веровао у моћ и снагу школе да је казао ове знамените речи: „Школа је храм среће — или гробље несреће свакога народа, Наставници су свештеници у томе храму — или гробари у томе гробљу“.

За скоро педесет година од како су писане ове речи Аџићеве, прошла је српска школа са српским учитељима кроз многе мене и борбе, али се ипак извојевала победа наше националне мисли: учитељима је одато признање да су они са својим ђацима и својим народом највише допринели уједињењу. ИМ Аџићеви ђаци дали су големи принос уједињењу, Аџић се с њима највише поноси: племенито семе бачено је било у родну земљу.

6. — Аџић као практичар учитељ.) У српској педагошкој литератури има добрих покушаја да се кроз „педагошки роман“ прикаже какав је био и какав треба да буде народни учитељ. Тако М. Ђ. Милићевић даје идеализовани тип у своме учитељу Миливоју, а Јован Миодраговић више конкретни тип учитеља у своме Радиши. Сретен Аџић свој практични рад у школи изнео је у скромнијем облику у своме делу Учитељеве забелешке, које су пуне епизода о васпитачком раду његовом. У том своме спису Аџић је изнео конкретно ' и верно поједине случајеве како су се десили у стварности у школи, он их је „бележио одмах по свршеном послу, док је догађај још био свеж у свести“ и ту је илустровао ондашње своје педагошке погледе. Кроз Учитељеве забелешке, које

1) Израђено по моме чланку: Сретен Аџић као учитељ, „Народна просвета“ бр 31 од 28 јануара 1934 год., који је прештампан у Аџићевој Споменици 1939 год. стр. 92—96.