Учитељ

З0 ни нниона

су плод непосредног искуства из праксе, ми упознајемо Аџића као практичара учитеља у новој народној школи.

Савремена педагошка мисао и пракса све више цене активност ученика у настави и утицање на целокупан душевни склоп помоћу доживљаја и доживљавања. Доживљавање претставља савремено педагошко начело, па се захтева, колико је то могућно, да се у настави полази од доживљаја ученика. Аџић је у том духу радио још пре шесет година.

Супротно Хербартовом интелектуализму, по коме се морално васпитање заснива на интелекту, Аџић је истицао важност осећања, „јер су осећања главни покретачи вољини“. Без осећања није могућна права педагогика доживљавања. Зато Аџић често наглашава, да се васпитачки посао „много боље врши уз стварне примере, онда кад се за то да непосредна повода, те кад су дечји духови заталасани у том правцу, него у нарочитим часовима поука, кад су дечји духови незагрејани за ту врсту пријемчивости“. Али, морамо начинити једну ограду, Аџић није негирао, већ је истицао васпитну вредност наставе и тежио увек да му, попут Хербарта, сва настава буде васпитна. Аџић је био велики апологет васпитања у школи, јер основна школа и јесте васпитна школа.

Васпитач не сме бити равнодушан према поштењу, већ мора »да и сам живи онако, како саветује друге“. Учитељ не треба да пропусти прилику, а да ученици не би „осетили положај онога, ко је што изгубио, и сласт од радости због доброг дела онога ко је нашао изгубљену ствар пак тражио и нашао онога чија је“. Аџић врши вежбања у моралном делању на примерима из самога дечјег живота, на конкретним случајевима и буни се против шаблонске моралне наставе. Он неће бити никад натмурен, невесео, нити хоће владати страхом у школи, већ хоће веселост, благост, светлост и љубав у школском васпитању. Кривци су „морални болесници, које треба сажаљевати и лечити“. Зато учитељ мора бити стрпљив и окретан, па да сузбије дечје мане и да развије у деце „осећање части“, јер учитељ не живи „само за себе, већ и деце ради“.

Опхођење с децом важан је чинилац у васпитном раду. Зато је Аџић увек ордачан према деци. Неће он опорост и натмуреност, ни лакрдијаштво, ни суровост. Његов је став блага „одмерена пријатност“. Зато и каже „О, кад би знали и учитељи и родитељи колико отрова и горчине сипају у нежну душу дечју својом опорошћу, својом строгошћу, својим вечитим карањем и кажњавањем они би се ужаснули од чуда и никада не би тога чинили. Та и сама би шећерна биљка морала израсти горка, кад би се непрестано заливала само чемером“. Аџић се сећа свога ђаковања у старој, формалистичкој, школи дресуре и јасно се види да му је мило, што се његово васпитачко поступање разликује од старог поступања и од старе школе, која је знала највише за бубање и каштиговање. Где год се може љубављу, ту није место страху. Зато „благо наставницима, који умеју волети своје ученике. Деца им неће остати дужна“. Да би истакао пак разлику између старог и свога новог васпитања, Аџић у чланку „Нова школа“ излаже нацрт свога рада и продубљује проблем нове школе, па каже: „Благо и оном учитељу и оној деци, где се узајамно воле, а тешко и оном