Учитељ

—иашинвннииникинснинимииининсининиониннншиниилшиинишниииешвии 91

учитељу и оној деци, где се узајамно мрзе! И благо и оном народу где ђаци воле своје учитеље!“ У чланку „Велики грешник“ даје дивну карактеристику наставника старог типа, типа Ча-Мите, наставника старе школе, „човека у футроли“, како каже Чехов.

Ред у школи је камен спотицања многим учитељима. Без реда нема дисциплине, а без ове нема рада и успеха у раду. Аџић лако заводи ред. Он необично цени чистоћу и код ђака и учитеља. Пристојност је врлина и она се учи на стварним примерима, показивањем „како ваља“, а не шаблонима и апстрактно. „Облици пристојности нису гола форма, већ јесу и треба да буду: израз унутрашњих осећања, расположења, изрази своје душе“.

У Учитељевим забелешкама у одељку Настава сврстане су забелешке, које претстављају живе сведоке Аџићевог учитељевог рада. Он је ту описао поступке своје у раду: не како рада, већ овако рада; то су описи извршеног живот практичног рада. Јасно је да је Аџићева настава била и очигледна и радна. Екскурзије, наставна средства и активни начин усвајања градива и закључака, најјасније су истакнути. Знао је Аџић, попут Русоа, кад треба губити време, знао је он и умео да губи време, да би тим губљењем много добијао и то је била једна од тајни његовог успеха у раду.

Напослетку, пуна искреност да себе прекори, за погрешке, изобличи и натера на кајање и поправљање, јесте једна од најважнијих врлина рођеног васпитача и талентованог наставника. А ту је врлину Аџић у пуној мери поседовао.

4. — Претставник српске школе рада

Значај школе је у великој мери у томе што одржава и преноси националну културу. Али она школа подиже човека на културни ступањ у којој се негује и ручни рад и телесно васпитање: само таква школа васпитава „права, цела, читава и потпуна човека“. У раду у најширем смислу, у раду духовном и мануелном, човек постаје прави човек. „Без руке би човечји мозак био без вредности, празна табла, на којој цела природа пише, али коју нико не чита; грудва воска у којој цела васиона оставља отиске, али коју нико ни на шта не употреби“.

Употреба ручног рада у народној школи није чисто Аџићева мисао, али он је био њен апологет и апостол и теориски и практично и ову наставу је бранио са равноликога становишта: психолошког, педагошког, економског и филозофског. Но иако је он ручни рад упочетку бранио као посебни предмет, ипак је доцније дошао до садашње мисли, да ручни рад треба да буде и наставни принцип.

Физичко васпитање се изводи од рођења до смрти. Али Аџић се бавио теоријом и праксом физичког васпитања од рођења до свршене основне школе. Његови савети и упути у многим странама ни до данас нису престали важити. Обраћање пажње на дечје игре, нарочито оне из народа, Аџић сматра као преко потребно. Рад у школској башти служи као допуна васпитању радом уопште и физичком васпитању напосе. Увек је говорио, што више на чист ваздух, на „оксидацију плућа“. Јер „ко одрасте на божјем зраку