Учитељ

људског индивидуума, почев од његове најраније младости ла до зрелога доба, проглашавањем да је полни нагон доминантан како код одраслих тако и код најмлађе деце. Једна од најружнијих и најпретеранијих Фројдових теорија односи се на инфантилни сексуалитет. У својој незауставној жељи да сва душевна дешавања сведе на полне прохтеве и односе, он не изузима ни децу. Мала деца код њега немају анђелску душу, као што се то некад наивно сматрало, и као што је веровао још и Божидар Кнежевић, него су она, по налазима психоанализе, оптерећена чудовишном сексуалношћу. И Фројд са осетним жаљењем констатује, да старији сузбијају у детету сексуалне нагоне и поступке!

Ваља одиста учинити немилостиви атак на свој укус, ако се желе пратити Фројдова објашњења „комплекса кастрације“, о коме се данас озбиљно расправља у извесним круговима који се називају научничким, — или о „ерогеним зонама“, у вези са сисањем одојчета, — које задовољава „инфантилни либидо“, — са дефекацијом и уринирањем. Све подробности и сви примери које јеврејски психоаналитичар даје по тим питањима, у циљу да поткрепи своје тезе, исто су толико произвољни и непроверени, колико су и психолошки и етички одбијајући.

Али Фројд се на томе не зауставља, него своја испитивања о деци крунише фамозним „Едиповим комплексом“, који, на крају крајева, поставља као праузрок свих неуроза. Да би што радикалније одузео чистоту сваком људском осећању, Фројд неуморно доказује и наглашава, да су љубав и нежност које природно постоје између родитеља и деце — сексуалне природе. При томе је, несумњиво, можда потсвесно, руковођен првобитним јеврејским односима у породици. Тако се осећања која су се, пре него што је човечанство било усрећено психоанализом, сматрала за најчистија и најсветија, на светлости Фројдових открића показују као загађена и родоскрвна. — Интересантно је да сам творац многозлоупотребљаванога „Едиповога комплекса“ напомиње, да оваквога проналаска човек управо ваља да се стиди.

Писац овога приказа, на овоме месту, долази у искушење да помене један свој лични доживљај.. У усменом расправљању са једним својим бившим колегом, професором Университета, који је тврдио да су жене инфериорне мушкарцима, чуо је и овакав један аргумент овога иначе усхићенога препричаватеља Фројдових проналазака: „Какве жене да се баве науком! Којешта! Оне треба да „ибервиндују“ своју заљубљеност у оца!“ — У којој мери поједини ставови психоанализе плодно делују на извесне духове, сувише је јасно из речи овога нашег „научника“. |

Занимљиво је како је било могуће да стекне угледа — макар и тако спорног као што је задобила психоанализа — један систем тумачења психичких збивања који садржи у себи и такве произвољности, као што је мит о праоцу тиранину и праубиству, са којим јеврејски научник рачуна и оперише, иако га назива само митом. Уосталом треба напоменути да Фројдово извођење табуа инцеста из мита о убиству праоца није ни оригинално, јер се ослања на сличну идеју Аткинзонову.