Учитељ

свим вишим духовним вредностима. Тако крајње кукавну слику ч0века оставља концепција о сублимацији, која сав духовни и културни развој човечанства своди на преображавање полнога нагона.

Сувише велико упрошћавање врши Фројд, кад сексуални нагон изједначује са нагоном живота, самоодржања, који је далеко шири од првога, и кад, сем тога, претпоставља да постоји још само нагон смрти. Овај последњи је код Фројда нарочито мутан и непрецизан. Јер, доиста, није никако прихватљиво објашњење рећи, да у свим живим бићима постоји првобитна тежња ка смрти или враћању у примарно стање анорганске материје. Поред тога, проглашшавајући нагон смрти за најпримарнији од свију, Фројд није нимало оригиналан, јер се, у ствари, враћа на једну од главних идеја Шопенхауерове философије, коју депласирано увршћује у оквир психоанализе.

Мако, у крајњој линији, проистиче из истога извора из кога и све остале Фројдове доктрине, ипак је знатно духовитије од других његово разлагање о омашкама што човек чини у говору, а у којима долазе до израза његове скривене намере и открива се његова неискреност. „Психологија свакодневног живота“, дело где се говори о омашкама, — чији се превод на српски појавио у издању „Космоса“, — најинтересантнија је Фројдова књига.

Из свега овога може се закључити, да је Фројд поставио себи сувише широк и обиман задатак: да открије и утврди праоснову, из које произлазе разноврсни, како нормални тако и морбидни душевни феномени појединих личности. Да би на ту првобитну базу читавог душевног живота могао бацити довољно светлости, и да би је исцрпно протумачио, он предузима један још даљи и тежи корак: труди се да њу веже за развој историје целокупног људског рода. На жалост, за успешно остварење једнога овако озбиљнога потхвата потребне су друкчија мислилачка обдареност и научничка објективност него што су оне којима је располагао Сигмунд Фројд.

Сам оснивалац психоанализе, међутим, уверен је да је, испитујући порекло неуроза, ударио темеље једној новој, генетичкој психологији, која у психичкоме развитку појединачног људског индивидуума види скраћено развиће човечанства, и да је утврдио неке раније непознате унутрашње чињенице и релације. Држи за извесно да је, гњурајући у дубине психичкога живота, створио једну „дубоку психологију“ супериорну ранијој, асоцијационој, која се, по њему, лелујала само по површини душевних збивања. У ствари, дао је само очајно једнообразну, оскудну, схематичну и нетачну слику богате и живе динамике човекове психе, коју је највизионарније сагледао Анри Бергсон.

Припадници психоанализе не виде и не осећају, колико човека деградира свођење читавога његовога унутрашњега живота на сексуални нагон, на фамозни „либидо“. Извесно је да се психологија човека, који је својом свешћу и интелигенцијом надмоћан животињама, и који је „круна стварања“, не сме тумачити искључиво оним нагоном који га везује за животиње, као што је, при томе тумачењу, недопуштено и занемарити све оно што људско биће одваја од жи-

Учитељ 7