Учитељ

вотиња!). Далеко од тога да је заронио у дубину човека, Фројд је поступио сасвим површно, кад је читав компликовани удес човеков. учинио искључиво зависним од његових полних прохтева.

Либидо, схваћен код Фројда у сексуалноме смислу, не може бити никаква основна душевна снага. То врло добро запажа Јунг, који Фројдов либидо замењује пралибидом у онтолошкоме смислу.

Колико је коначно Фројдово тврђење да су неурозе специфична оболења сексуалне функције, види се по томе што је Адлер, са бар исто толико опсежном егземплификацијом колика је Фројдова, утврдио да неурозе имају корена у човековоме тежењу ка надмоћи. Уопште, Адлер је имао потпуно право кад је напустио Фројдова тумачења, обележивши их као суво шаблонска, и наглашавајући да су, као таква, она немоћна да објасне веома сложени душевни живот.

И пре Фројда у психологији је било познато да човекове поступке и његову целокупну животну оријентацију моћно опредељују његови импулси, нагони, и читава она област његове унутрашњости која, потпуно или местимично, остаје неосветљена свешћу. Дакле њему не припада заслуга да је то пронашао.

Ни у практичноме, терапеутскоме смислу, психоанализа није нимало исправнија ни добротворнија него што је у теоријском. Поступак психоанализе као методе психотерапије крајње је произвољан и несигуран, и често је спојен са кобним последицама по пацијента. Засебно је питање, у колико је уопште могуће остварити захтев да личност којој психоаналитичар поставља питања буде апсолутно искрена, изражавајући верно безизузетно све што јој кроз: свест прође. Прорачун Фројдов да се обеснажи отпор савести испитиванога, како би се потиснути комплекс појавио на прагу свести, — показује се проблематичан у примени.

Затим, психоаналитичару се поставља захтев да буде морална личност. Нама се, међутим, чини да једна етична особа ретко може бити привучена психоанализом толико, да њоме, као методом, почне да се бави. Због тога и има тако много злоупотреба у искоришћавању ове методе, која је већ по себи веома погодна за малверзације. Потом, зацело не говори у корист психоанализе ни чињеница да је она материјално веома уносна. Психоаналитичари, наиме, зарађују велике суме новаца, јер њихово лечење траје дуго, често годинама, а њихове седнице имају високе цене. Најзад, негативна страна психоанализе је и то, што се њоме не могу лечити финије неурозе, као што је, на пример, меланхолија. Карактеристично је, даље, да је ова метода неприменљива код старијих, душевно израђенијих личности, које се и у болести опиру сумњивим сугестијама.. Међутим, већ из генезе психоаналитичке методе види се, да она има нешто из хипнозе, којој подлежу нарочито слабији духови, и да је срачуната на малу душевну отпорност и недовољну критичност својих присталица и својих пацијената.

Утврђено је већ, колико је Фројд зависан од изврснога психолога Пјера Жанеа у ономе што у његовоме учењу није претераност

+ Упореди наш предговор „Индивидуалној психологији“ Алфреда Адлера, превод д-р Ксеније Атанасијевић, издање „Космос“, Београд 1937 г. стр. 9: