Учитељ
РРА
Она мора, дабогме, у клици угушивати свако животно расположење, сваку душевну ведрину и спокојност и сваки духовни потстрек и полет у детету. Она нужним начином мора да тупи и погрубљује душевни живот детињи, да успављује, слама и угушује његову вољу и његове животне и духовне силе и диспозиције.
А то се све опет стоструко негативно одазива не само на целокупни развитак детињих духовних способности, већ и на његову моралну и карактерну чврстину у животу. И отуда, дакле, ту често пута ни најсавременија школа са свима својим педагошким принципима и наставним методама и средствима није кадра да много учини и поправи духовно и морално стање таквога детета.
Ш
То све и у истој мери — поред тога чисто спонтанога утицања породичне атмосфере на детињу душу — важи, дабогме, и кад је реч о самом начину свеснога и активнога поступања родитеља према свом детету и његовом васпитању у родитељском дому. Зна се, наиме, како у већини родитељи васпитавају своје дете.
Они по правилу васпитавају своје дете онако како су и њих саме васпитавали њихови родитељи. Уз то они поступају са својим дететом чисто господарски, без икаквога обзира на детињу природу и вољу, а тако исто без тако потребне тактичности и нежности према детету.
И када се само помисли на то: како се у том господарском ставу и поступању родитеља према детету, у њиховим навикама да забрањују свом детету много што шта, за чим дете просто чезне свим својим младим бићем, у њиховом ограничавању круга детињега кретања и слободе делатности, како се, дакле, свуда ту захтевају просто немогућне ствари од детета, — тада ће се одмах и лако сазнати и увидети једна жалосна чињеница у том погледу. А то је: колико се ту, наиме, морају затегнути и нерви и душевне силе младога и нежнога детињега бића при таквом његовом принудном потчињавању породичном духу и амбиенту, под којим се оно креће и развија у свом животу.
То све, дабогме, важи утолико пре и више, уколико многи родитељи мисле да могу и да имају права спроводити своју господарску вољу и захтеве, свој често пута груби и безобзирни родитељски ауторитет. М то све они појачавају и мисле да треба појачавати силом, принудом, забраном, грдњом и претњом, па чак и батинањем и кажњавањем свога детета.
Родитељи се, кад тако раде и поступају са својим дететом, обично бране самом нужношћу, самом немогућношћу да друкчије поступају са својим дететом. Међутим, свако нужно и целисходно прилагођавање детета захтевима и циљевима како родитеља тако и читаве заједнице, може се, дабогме, лепо и успешно спровести и без примењивања свих тих и таквих мера, просто неосетно и без вређања дечје природе, одвећ нежне и осетљиве.
То се, наиме, може све тако спроводити, да ту уопште никако и не дође нити може доћи до мучних и излишних питања, сцена и сукобљавања. А још мање пак да ту дође и може доћи до грдњи, претњи, принуђавања, кажњавања и батинања њиховога детета!