Учитељ

109

То треба родитељи да схвате најозбиљније као грех и злочин, свесни пуне одговорности и према својој деци и према својој заједници и земљи и да у корену пресеку и сузбију такав однос међу децом. Они тако треба да поступају, што је то пре свега у интересу самога мира и истинскога братскога односа у породици, а затим у интересу саме заједнице и земље, којима такве потказивачке карактерне особине доцније, кад таква деца постану зрели људи, наносе највише повреде, зла и несреће и у моралном и у социјалном погледу.

Али је то нарочито у интересу саме такве деце, која непрестано тужакају и потказују своју браћу и сетре. Јер ће она лако ту своју особину, навикавањем у породици, пренети и на своје другове и на цело друштво.

М, уистини, ништа не чини једно дете мрскијим и неомиљенијим и код браће и сестара и код другова и ништа не изазива веће презирање таквога детета, него ли чињеница: да је оно изнето на глас као потказивач и тужибаба!

А колико ће тек бити презирање таквога детета доцније у животу и друштву, ако се те особине оно не отресе благовремено, него је понесе собом и у живот и друштво! Такво дете ће доцније, као човек и грађанин, бити јавно жигосано и прокажено за цео живот, приковано за срамни стуб и презрено занавек од свих честитих људи.

М1

Камен спотицања за неговање и развијање љубави и солидаржности између браће и сестара у породици чини врло често и таковвано питање својине код деце. Ту су у питању понајчешће: дечје играчке, поклони итд.

Многи родитељи, прожети и руковођени социјалним смислом и осећањем, падају ту у грешку, кад мисле да све те дечје играчке и ствари треба да буду заједничка својина све деце у породици, То може изгледати чудно и звучити парадоксално, али је уистини тако.

Тога мишљења су и многи савремени педагошки и социјални писци и радници на страни. Тако, између осталих, мисли и једна од најбољих немачких педагошких и социјалних радница г-ђа К. Дункер у својој књизи о домаћем васпитању деце, по којој сам и обрадио овај одељак о односу између браће и сестара у породици.

Дечје игре и играчке претстављају за децу нешто врло 03биљно и значајно у животу. Оне су за децу читава стварност, читав свет у маломе и, као такве, оне их просто уводе у сам живот, у саму стварност.

Отуда, дакле, деца при игри и играчкама поступају као и одрасли људи у ошштењу са другим људима у животу. Она ту тако поступају просто због тога, јер то све за њих значи и претставља сам живот, саму стварност.

Код играчки, којима деца располажу као својом властитом својином, развија се код деце у игри с њима понајчешће један присан и дубок пријатељски однос у позајмљивању, служењу и размењивању играчки. Међутим, тако није и не може бити са играчкама које су заједничка својина све деце у породици.