Учитељ

Ту су те играчке често пута повод и предмет жестоких грубих. и немилних сцена, препирки и свађа између браће и сестара. Поврх. тога, ту игра врло важну улогу и чисто практични момент.

Ту се, наиме, све играчке, које су лична својина једнога детета, по правилу много више и брижљивије чувају, штеде и одржавају у реду и добром стању. А то, међутим, није случај са играчкама које су заједничка својина све деце.

Само се, дабогме, и ту имају деца упућивати на социјалан, солидаристички смисао и однос међу собом: на однос узајамнога служења и помагања. Управо, баш ту се може развити до најлепшега и најдубљега израза код деце осећање солидарности, ако се имају сви ови психолошки моменти у виду.

Исто тако и у односу на детиње другове ван породичнога круга многи родитељи греше, кад намећу својој деци избор другова у игри и дружењу. Ту, наиме, многи родитељи потржу свој стереотипни заповеднички став: с овим дететом смеш и мораш да се дружиш, а с оним пак не смеш ни за живу главу да се дружиш и играш!

Такав родитељски став, чак и тамо где би он иначе био на свом месту, најчешће доноси собом и појачава негативно осећање егоизма и надмености код деце. Међутим, све евентуалне опасности за децу од дружења са другом децом отпадају саме собом свуда тамо, где су родитељи умели да упуте и такорећи сасвим неосетно: навикну своју децу на чисто другарска осећања и поступања са другом децом.

Уз то слободно, ненаметнуто дружење са другом децом јесте у исти мах најбоља брана. и предохрана за дете да не постане ограничено и упућено само на родитеље и породични круг — особењаком и сањалом, увученим само у себе и неспособним за живот и заједницу.

То је нарочито случај у породицама са једним дететом, где се дете, без слободнога дружења и развијања са другом децом, излаже још више опасности да постане настраним и саможивим. Оно због тога може тим пре и лакше постати или саможивим, асоцијалним бићем или сентименталним особењаком, те тако бити лако изгубљено за заједницу, као и за какве веће личне замахе и акције у животу.

УП

Поред врло снажнога утицаја породице као првога моралноваспитнога фактора, на који свако дете наилази и мора наићи у свом духовном развијању и уздизању до зрелога младића и самосталнога човека и грађанина, имамо још два фактора, кад је реч о васпитању и духовном развитку детета. Та два фактора су: школа и друштво.

На тај начин, дакле, породица, школа и друштво чине скупа општу друштвену средину, у којој се креће, развија, подиже на снагу и васпитава данашње дете. Сва та три фактора утичу више или мање, сваки од њих према самим приликама и условима жи-