Учитељ

82 веивеааетелвеиинееснареннени тв прави Ираининиви ЕЛБЕ

ске школе у Србији (1871), а нарочито њенога првога духовнога изградиоца Стевана Д. Поповића, који је слушао у Готи Карла Кера и прерадио његово методичко дело (1872) под натписом „Раду школи“ за српске прилике. Још у школи, посредним путем Аџић се упознао са једном формом хербартијанства. Али његов учитељ је и Војислав Бакић, који је студирао и служио се радовима самосталног и слободоумног хербартовца К. Ф. Стоја. Бакић је доцније своје главно дело „Општа педагогика“ (1897) потпуно прерадио на основу Вунтове психологије и логике, Хербартове етике и педагошког дела. и духа К. Стоја. Дакле, још у учитељској школи Аџић је знао за извесне слабости Хербартове математичке психологије. Као доказ. љубави Аџићеве према своме професору Бакићу и обрнуто Бакића према своме ученику Аџићу, служи и то, што су прве Учитељеве забелешке штампане у „Васпитачу“ (1881), који је Бакић уређивао. Бакић је први увео Аџића у нашу педагошку литературу. На младога Аџића утицао је и Милан Ђ. Милићевић својим педагошким списима и својим часописом „Школа“, па је Аџић у знак захвалности Милићевићу посветио своје Васпитачеве забелешке. Милићевић је: кроз своју дубоку душу преламао руске и француске педагошке писце, који нису били хербартовци. На Аџића је утицао и његов. друг Јова Миодраговић, јер му је дао потстицај за писање Учитељевих забележака својим списом „Забелешке најважнијих појава у школи и интересантних ситница“, који је Аџић читао још у руколису..

У психологији Аџић је Вунтов ђак, кога је озбиљно слушао и марљиво студирао. У Аџићевој заоставштини налази се велики број свезака Вунтових предавања из физиолошке психологије преведених. на српски језик. То је Аџић радио још као студент и продужио као наставник учитељске школе, допуњујући то са Хефдингом и Љубомирем Недићем. Ови рукописи били би интересантни за једнога психолога, као и ради упоређења да Аџић није ни свога учитеља некритички и дословно следовао. Али Вунт је Аџића привлачио не само психологијом већ и својом филозофијом. Психологијом тим пре,. што је и сам Вунт био васпитан на егзактним наукама и није дозвољавао априорно заснивање метафизике, већ на чињеницама природних наука. Вунт је полазио од искуствених и експерименталних чињеница и ове подвргавао логичкој обради. Али поред природних наука Вунт говори и о науци о духу, и осим логике истиче осећања и нарочито вољу. Његова је филозофија волунтаристичка: у основи. света лежи светска воља. Али између Вунта и Шопенхауера има велике разлике. Шопенхауер учи да постоји једна воља чија је објективација цео свет који ми опажамо. По Вунту свет се састоји из: бескрајне множине воља. Шопенхауерова воља је слепа, по Вунту разумна, делује целисходно, узима учешћа у образовању и устројству света. По Вунту психички процеси претстављају сталну смену процеса а духовни процеси збивају се по типу воље, пошто вољна делатност претставља акцију, процес. Аџића увек упосленога, активнога и ствараоца свакојако је привлачио Вунтов волунтаризам и он је своме стваралаштву налазио много оправдања у Вунтовој психологији и филозофији. Зато је и разумљиво што се Аџић никад није“ одушевљавао Хербартом. Пре Вунта говорило се за Хербарта да је својим диференцијалним једначинама ушао толико у свет прет-