Учитељ

става, као што су Коперник и Кеплер у законе небесних тела. Разуме се, да је хербартова математичка психологија велика заблуда као и френологија. Хербарт је био велики ум, човек дивне критичке оштрине и пространог математичког образовања, па није ни чудо што' је дошао на идеју да путем спекулације пронађе принципе за статику и механику претстава. Али после Вунта нико озбиљно није узимао у обзир Хербартову психологију, којој је најтежи ударац задао сам Вунт.

Аџић се и као студент и као наставник много бавио природним наукама. У свима педагошким списима код њега има утицаја и дарвинистичке доктрине.

За Аџића неки тврде да је донекле следовао Спенсеру и Бену. Разумљиво је, да је он некад и њих цитирао, али само за потврду својих мисли. Али Аџић се није слагао са њиховом асоцијационистичком психологијом, пошто су ови писци и поред свих размишљања, анализа и тежњи да исправе незгоде теорије асоцијације и строжије разраде метод испитивања, ипак остали готово код основа старе асоцијационистичке психологије енглескога правца. Уколико се говори о Спенсеровом утицају на Аџића, може се говорити само о његовом учењу о еволуционој теорији у биологији, коју је овај још пре Дарвина развијао, можда, и у учењу о физичком здрављу као основном захтеву физичкога васпитања на које је Аџић много полагао.

На Аџића је утицао и Фридрих Дитес за време студија његових у Педагогијуму у Бечу, а Дитесову Теорију педагогије у преводу М. П. Шапчанина (1872) Аџић је читао још као ђак учитељске школе. Дитесова кратка, једра и објективна са многим примерима поткрепљена излагања нису могла а да не привуку тако исто настројенога Аџића. Тако исто Аџића је привлачио и Х. Г. Салцман (1744—1811), који је после Базедова и Кампеа био најистакнутији вођа новога васпитања у духу Русовљевог натурализма, нарочито због његовог популарног начина писања. ;

У Педагогијском лексикону (Загреб, 1939) за Аџића се каже: „Заступник је Песталоцијеве педагогије“ (7). Кад се пак строго процени ни Песталоци није потпуно оригиналан. Многе Русовљеве педагошке идеје налазе се по његовим педагошким списима. Али Аџић је „песталоцијевац“ утолико уколико су Песталоцијеве идеје уопште прихваћене у педагогици, као делом и идеје Коменскога и Ж. М. Русоа. Аџић је демократа као Песталоци и борио се за ново васпитање, које ће помоћи нове социјалне и политичке реформе. Аџић је као и Песталоци тражио нови дух у васпитању, али није хтео да тражи само један једини метод. ИМ Аџић је пропагатор очигледности, која се поступно развија у активну очигледност, у радни метод кас средство за умно развиће. М Аџић је као Песталоци психологизирас васпитање, али је и као практичар и организатор био далеко изнад конкретнога Песталоција. Слично Русоу и Песталоцију Аџић је не само истакао већ и неговао везу између природе, васпитања и обра- · зовања и увек тврдио, да је васпитање органско развијање. Слично Песталоцију и Аџић је тражио подизање простога народа из дубине незнања и жудео да материјално незгодно стање народно отстрани путем отстрањивања умне и материјалне беде упоредо.