Учитељ

Као што се из овога краткога прегледа види Аџић је трпео разнолике утицаје, чак и шведске, норвешке и данске педагогике. Али је он кроз дуги низ година формирао свој педагошки систем, у коме се налазе најбољи одломци и детаљи из других система и других педагога. Аџић је постао свој, уколико данас један педагог може бити свој. Он је у том сабирању најбољих страна разних педагошких учења створио нешто оригинално своје, слично ономе, као што је у сабирању садашњих најбољих педагошких страница и Џон Дјуи постао најистакнутији савремени педагог, па иако му се пребацује еклектизам.

2. — Васпитање у породици!)

Темељ свега васпитања јесте васпитање које даје породица. Али дете није само резултат наслеђа и тога васпитања већ и природне и друштвене средине. Егоизам, кад постоји у породици, мора се сублимирати, мора се преобразити у алтруизам, јер дечја личност се не развија само ради личности, већ и ради друштва. Све извештачености и неправилности у породичним погледима и односима морају се мењати и поправљати да би то васпитање било што ближе идеалу. Васпитање почиње од рођења, а по некима и пре рођења. Значај породице и васпитања у породици Аџић је необично ценио, али је критиковао све незгоде које одмажу правилно васпитање и тежио његовом исправљању и прогресирању. Своје погледе на васпитање у породици Сретен Аџић је углавном изнео у спису Васпитачеве забелешке. ·

По изјави Јове Миодраговића из тих забележака види се како писац на „појединим конкретним примерима развија теорију и даје поуке родитељима и учитељима за поступање њихово у васпитном послу“. Али ти конкретни примери нису узети из педагошке литературе, већ из Аџићеве васпитне праксе и сви су они доживљени. Зато се Аџићева педагогика васпитања у породици слободно може назвати доживљена педагогика, као и код Толстоја, Шацкога, Јове Миодраговића и Сретена Динића, да поменемо само неке примере. На први поглед учиниће се да су „забелешке“ мале ствари, ситнице, о којима се не води рачуна и које се не бележе и не осветљавају новим испитивањима и резултатима из психологије, педагогике, етике и социологије, што је велика штета за нашу доживљену педагогику. Али кад се о свима тим „забелешкама“ озбиљно просуди, онда излази да су то крупне ствари, које у већем броју дају подлогу за читав један васпитни систем. Аџић је пошао од примера, прешао на размишљања о примерима и изводио педагошка правила и поступке. Многе своје теориске погледе наш писац је верификовао примерима из праксе. Зато је Аџићева педагогика о васпитању у породици у исто време и индуктивна педагогика, педагогика заснована на сигурном материјалу конкретних чињеница.

Аџић понављамо даје првенство примеру и ту се он угледао на сам наш народ, на здраво језгро народне педагогике. Наш народ

1у Овај одељак нешто друкчији штампан је у „Народној просвети“

број 16 за 12 октобар 1939 године под насловом „Васпитни погледи Сретена Аџића“.