Учитељ

примером „отпочиње разговор, њим га и зачиње сваки час, њим осликава наводе своје, њим доказује тврђења своја. Свуда пример, ма то било и у неколико речи: некад напред, као искуствена подлога даљем умовању, други пут најпре сува истина, па пример као потврда њена. И сам је Христос радио на исти начин, излажући високу науку своју у причама, састављеним из самих примера. И заиста колико такво излагање има у себи непосредности, колико очигледности, свежине и разумљивости! Чисто човек гледа изложену мисао отеловљену.“ — Али пример за Аџића има двоструко значење: прво, добар пример је најбоље васпитно средство и, друго, излагања са примерима су привлачнија и покретнија. Бесмислено је педагошку теорију, нарочито која рачуна на неприпремљене, обући у апстракцију, у сухопарности, у схематичне генерализације. Теорија је тако мање разумљива, несварљива и за многе неприступачна. „Зато се ретко ко и одважи да прочита какав већи састав о васпитању, као год ни математичку расправу.“ Сви људи нису наклоњени апстрактним стварима и Аџић хоће да пише и пише за шири круг читалаца, а не за ужи круг стручњака, и он сва крупнија и ситнија педагошка питања обрађује у виду педагошких прича, „у примерима, изложеним у приповедном облику, колико се може занимљивије и примамљивије“, па онда на њих и надовезује васпитачка умовања“. Тајна успеха практичнога рада Аџићевог налази се у његовом начину излагања градива, у његовој методици васпитања у породици, у његовом нарочитом педагошком стилу.

У Васпитачевим забелешкама (само је изашла једна књига) нису нам дати систематски Аџићеви погледи на васпитање у породици, али се из њих јасно ишчитавају многи његови педагошки ставови. Васпитачка дужност је „најузвишенија и најопштија дужност“, пошто је „васпитачки посао божански, јер се њиме стварају људи. Васпитачким се послом својим приближује васпитач Богу — њим преображава и усавршава свет“. Зато „мајке, очеви, учитељи не треба никад да смећу с ума, да су васпитачи“. Али породица мора рађати децу, јер без порода не би било „праве љубави на свету“ (Гнездо).

Сама родитељска љубав не сме бити ни слепа, ни неједнака према деци (Родитељска љубав). Поступање према деци има да буде истоветно, не различито и уочљиво неједнако, јер код запостављеног детета, појавиће се злоба и пакост место доброте и благости. Васпитање гради од деце људе, а ако неко дете одрасте рђаво то је, по Аџићу, кривица до васпитања у дому. „Родитељска је љубав што и сунце. Ако сувише прижеже, оно спржи. Ако га нема, биљка клоне од хладноће. Само на благој, равномерној, сунчаној топлоти добро успевају нежне биљчице. А под небом нема нежнијега рашћа од детета.“ За родитељски позив ваља се најозбиљније спремати.

У том ставу Аџић акцептира Х. Спенсера, који каже: „Предмет, који обухвата све друге предмете и који би по томе ваљало да чини највишу тачку свега васпитања, јесте наука о васпитању и вештина васпитања“, и Канта, који вели: „Само васпитањем човек постаје човек“.

Аџић је своје ствари писао после дубоког посматрања и размишљања о сваком конкретном случају. Али што је од особите