Учитељ

126

О, С, А, она могу да саставе речи со и оса. Наравно, ми претпостављамо да деца знају да саставе и раставе сваку реч на гласове. Ово су прве писмене радње; ту је основ и почетак самосталног писменог изражавања. Дете које је досад било слепо код очију, сада је прогледало. Оно већ зна и да прочита и да напише, односно нацрта неку реч. Рад са таквом словарицом има вишеструки значај: прво, деца се вежбају у састављању речи; друго, вежбају се у читању састављених речи; затим увиђају да имају користи од свог рада и, напослетку, таква дечја активност садржи у себи елеменат игре. М наставник се радује, јер види да је на правом путу. Још десет-дванаест нових слова и он се више не задовољава састављањем речи, већ захтева да му деца од научених слова склапају читаве реченице. Али шта ће с оним словима која деца нису још училаг Ништа. На том месту она ће ставити празан картон. „Хајде, децо, да ми нешто саставите о мами или о тати“ каженаставник. ИМ ето вам резултата. Ево неколико примера потпуно: самосталних реченица у првом разреду Огледне школе у Крагујевцу. Са капиталом од свега тринаест научених слова деца су саставила ове реченице:

мама пере су.0о.е (судове)

мој тата ра.и у .а.0о.у (заводу) мој тата бије и.у (Иву),

моја мама пере .еш (веш)

моја мама .у.а ру.а. (кува ручак)

Што даље то боље и лакше иде. Са капиталом од деветнаест“ научених слова деца су саставила ове реченице:

зага .0.е да се удави сека иде у цркву.

бора зида ку.у а деди је мило миља се игра са луткицом итд.

Наставник је сав срећан и поносан. Његов је напор уродио“ добрим плодом; он је на правом путу јер му деца потпуно самостално изражавају шта мисле о нечем и сасвим добро одвајају реч од речи. (Он се само шета између редова и скреће деци пажњу на грешке. Али он неће сам да их исправља, него упућује једно дете на друго, јер он хоће и овим путем да развија код, њих дух кооперације и другарско осећање. МИ тек у крајњем случају сам ће исправити детињу грешку. Али наставник не остаје дуго на тој радњи! Он хоће да иде још даље. Деца већ вишу, односно цртају, реченице и у својим свескама. А он, наоружан црвеном оловком, са којом се не раздваја, обилази децу и чим примети неку грешку, одмах је подвуче; дете зна да је ту нешто погрешило и ако не може само да исправи своју грешку, оно неће одмах да пита наставника већ се обрати прво своме другу или другарици.

Најзад је научена цела азбука. Истог дана када је било савладано последње слово, деца су му писала овакве реченице: