Учитељ

нашим писцем биографија Теодосијем, који је живео крајем ХШ и почетком Х!ЛУ века, коме је Светогорско братство отказало гостопримство само зато, што је био ћосав. Из овога примера се најлепше види да су атонски, односно светогорски, манастири били неприступачни за дечаке, младиће и голобраде људе. Даље знамо да је манастир Хилендар са својим братством био образац за све манастире средњевековне Србије. Ако поред ових чињеница имамо у виду да су сви манастири подигнути у појединим шумама, клисурама и често тешко приступачним крајевима, далеко од појединих насеља и људске вреве, како би се монаси потпуно посветили самоћи, посту и молитви, онда ће нам бити потпуно јасно, да смо сви ми живели у једној заблуди да су ови били истовремено и наше једине средњевековне школе и расадници негдашње наше просвете, културе и цивилизације. Па и Др. Јован Хаџи-Васиљевић тврди да није могло бити манастирских школа, јер зато нема доказа.) То наше гледиште потврђује и овај конкретан доказ. Ктитори манастира Дренча у Србији, у својој даровници манастиру, уз потврду кнеза Лазара, изрично напомињу 1382 године. И дјети младјех да њест в манастирјех, ни на пребиваније, ни на ученије књиг.“)

Према томе наши средњевековни манастири су били установе за монахе, који су се заветовали да свој живот посвете молитви и богоугодном животу за опроштај грехова. Међутим, са доласком Турака, настале су знатне промене у нашим религиозно - социјалним односима. Јер су многи манастири остали без калуђера, или се је овај број свео само на неколико них, па су у току времена избледели или чак и потпуно ишчезли стари прописи и укорењене традиције о забрани младићима да живе по манастирима. Тада су, за одржавање обитељи и њихових економија, узимани људи, младићи и дечаци обично из најсиромашнијих породица, како то сусрећемо у току прошлога столећа, па чак и данас. Деца су помагала црквењацима, чистили, лупали у клепало, или пак звонили, ишли за стоком на пашу, а тако исто обављали и разне друге послове, па су се узгред поучавали писмености и црквеном појању. Неки су од њих, по навршетку пунолетства, остајали као калуђери, а многи су напуштали манастир и тражили себи друга занимања. Свакако да је било местимице и манастира, у којима су постојале такозване старовремске или часословачке школе, али на основу тога се не може уопштавати ствар, те подржавати застареле заблуде, којима више нема места у веку прогреса и критичног проматрања ствари по њиховој суштини и стварној вредности.

На западу су се лаичке школе појавиле доста рано. У Француској их има већ у ЈУ столећу, а:у Италији су се билеу М]

7) Др. Јов. Хаџи-Васиљевић: Просветне и политичке прилике у Јужним Српским областима у Х!Х веку. Београд 1928, стр. Х, ХШ, ХУ, 1.

У) Др. Рад. Грујић: Просветне институције у средњевековним манастирима на западу. Скопље. 1924, стр. 6.