Учитељ

СЕРЕНА ЕРЕ ЕВЕ ЛЕРИ ВЕНА ЕМИН ЕНЕН ВИ 511

значи, уствари, рационалну употребу енергије за постизање успеха, за остварење вредности. Пут може бити дужи или краћи, моралан или неморалан; трошење веће или мање, према томе како разум и прилике налажу. „Правилно, искоришћавање енергије“, у најопштијем свом значењу. не значи постизање на „најпростији начин“, већ на најпаметнији. Није то кретање „путем најмањега отпора“, већ путем најпрактичнијег или можда најпотребнијег. Не значи то „с највећом уштедом енергије“, већ с могућом, правилном и задовољавајућом. Закон „правилног искоришћавања енергије“ сужава и значење принципа: „најмање акције“ и саме акције. Врлине се не могу ни разумети, ни оправдати „принципом највеће уштеде енергије“, па ни појмом „правилног искоришћавања енергије“. Идеали се не могу ни иживљавати, ни остваривати животом линије најмањега отпора. Не могу да се разумеју ни одушевљење, ни занос, ни револуције. Принцип „најмањега утрошка енергије“ не важи за етику. Наравно, то не значи да се енергија треба узалудно, бесциљно да троши. Али, када се тиче добра, енергија се мора расипати, неограничено трошити, не сме се штедети. Иначе, све етичке врлине и акције, идеали и дела губе своју вредност. Стварање живота, то је повећано трошење енергије. Човек је створен да помаже прогрес, да ствара културу. Тиме је осуђен да се троши. Само треба да се то трошење умањи, али афекат добити на страни његових способности и културе да се увећа. То треба он сам да учини. Зато му јеи дата свест.

Психолошки тријализам Билеров — инстинкт, дресура, ичтелект — јако · је подложан критици. Можда је боље заменити га тројством: механичке, полу

механичке и свесне снаге и способности. Оваква подела чини душевни живот јаснијим и уноси бољу систематичност. Више је савремена и научна. У механичке способности уврстили би инстинкте, рефлексе, аутоматизме и осећања. У полумеханичке: знања, вештине, навике и памћење. У свесне: интелигенцију,. вољу и пажњу. О последњој писац не говори. На тај начин избегла би се нејасност Билерове класификације, где је дресура уметнута између инстинкта и интелекта. Међутим, дресура није никаква способност, ништа садржајно, никаква психичка материја, да тако кажемо. Дресура је нешто спољашње. Ма колико да се појам дресуре прошири, суштина њена састоји се у понављању процеса и мењању душевних способности. Она је само средство или начин за. утицање на способности. Дресура је само вежбање, истина своје врсте. Вежбање и дресура у суштини су исти. Процесуално међу њима нема разлике.

Исто тако и подела на три врсте образовања воље — функционално,. механичко и економију воље — можда би могла и друкчије да се изрази. Зар функционално образовање није вежбање, и зар образовање употребом није и функционалног Суштаствено, у процесу они су исти. Функционално образовање је вежбање, али природно, где долази одмах и употреба. Рад и живот спојени су. Зато би се тај ступањ образовања могао назвати природно вежбање, за разлику од оног вештачког, механичког, где долази само вежбање, учење. Ту не падају истовремено вежбање и употреба, као код природног“ вежбања. Разлика између природног и механичког вежбања била би какоу начину, и средствима, тако и у циљу извођења, чисто спољашња. И трећу врсту вежбања назвали бисмо планско, где принцип економије највише долази: до израза. Саму економију у образовању обележили би као: природну и вештачку. Природна би се постизала природном врстом вежбања. Вештачка би: била: механичка (постиже се механичком врстом вежбања) и рационална. (остварује се планском вежбом). Образовање воље било би вежбање у најширем смислу речи. Можда би оваква подела била мало доследнија, бар по форми. За ово нас је определило и пишчево схватање: да су функција, вежба и економија средства образовања. Функција није средство, већ оно што треба да. се средством изграђује. Не знамо границе између физиолошких и психичких функција. Економија душевних способности тако исто није средство. Она јенешто што треба да се постигне. И она и функција су ипак циљ, Економисање значи развијање. Оно јеи у другим наукама циљ, па и у образовању воље то мора бити. Треба да се оствари економско образовање воље. Како» ће се и нашта употребити економисане снаге доцније, то је нешто друго.

Уместо класификације воље, према спољашњем чиниоцу, на статичку и. динамичку, чини нам се да је подесније поделити је- према унутрашњем на: