Учитељ

У њима је наш народни геније, на најсуптилнији начин, обрабивао све чиниоце човекова духа; постављао их на своја места и осветљавао их са свих страна,

Међу тим чиниоцима, које је он обрађивао, налази се и самоодрицање, које је народни геније умео, да у личностима које је идеализовао, уздигне без мало, до култа божанства.

У нашим народним песмама читаве поворке легендарних личности учествују у једном натчовечанском самопрегору, кад је у питању апштше, заједничко добро п судбина, ближњих. Оне не презају ни од смрти, само да сачувају заједничке вредности: част, достојанство, правду, слободу, веру“ и стару славу својих предака.

Тако видимо у песми „Пропаст царства српског“, Кнеза Лазара, како се још унапред одриче земаљског живота, пошто је

„Земаљско за малена царство А небеско увек и до века“,..

Није дакле било никакве материјалне силе, која би могла да отстрани „честитога Кнеза“ од те узвишене жршве, за очување заједничких вредности, које већ поменусмо.

За њега није постојао ни материјални ни лични интерес, пошто је свесан, да је он само малена ћелија једног већег људског организма, те као такав, он жртвује себе да би тај организам сачувао. Он је свестан да је „сламка међу вихорове“, како то лепо вели бесмртни Његош. Али је свестан и тога, да та „сламка“ има свој задатак, који је дужна без оклевања извршити до краја. И он чини оно што осећа да је дужан.

Да би што више истакли духовност над материјализмом, као и колика је велика Кнежева жртва за опште, народно добро, народна песма указује и на супротна схватања. Она проналази кривца за косовску трагедију у личности Вука Бранковића и

„ЈЂуто га куне и преклиње“.

Ово чини зато, што се Вук није хтео жртвовати, пошто је видео да су све жртве узалудне, јер је било свима јасно, да ће Турци битку добити.

Она дакле захтева, да и Вук сам себе жртвује, а и своју војску принесе на жртвеник отаџбине и олтар „слободе златне“, коју је народ љубио изнад свега. И пошто он то није учинио, народна песма га чини узрочником пораза.

Из овога се види, да она настоји, да човек постане више духован а мање машеријалиста. Јер, дух је чинилац који човека издваја и узноси изнад свега осталог у природи.

Из тог разлога он не сме да буде себичњак и слабић, већ мора да буде спреман на све самопрегоре за остварење узвишенијих људских циљева.

Кроз овај најлепши Косовски циклус народних песама, видимо читаве легионе идеализованих личности, које су правилно схватиле духовни смисао живота и које, свесне његове праве вред-

Учитељ 27